Da li vam se dogodilo nekad da imate osećaj da su reakcije vašeg deteta na neke gotovo bezazlene situacije – preterane? Možda vam se čak čini da previše drami bez razloga, da pridaje značaj nebitnim stvarima. Uz to, sve ste probali. I razumevanje i razgovor, ali nikad nije dovoljno. Ako se u svemu ovome pronalazite, moguće je da imate, kako je to dečji psiholog dr Beki Kenedi definisala, dete s dubokim osećanjima (deeply feeling kid).
Šta to znači? Dr Kenedi govorila je o tome kako prepoznati visoko osetljivu decu i šta raditi ako jedno takvo imate kod kuće.
“Obožavam takvu decu” kazala je. “Imam jedno kod kuće i verujte mi, uz mnogo truda, preživela sam.”
Evo dva najvažnija pokazatelja da i vaše dete spada u grupu onih koja sve duboko i snažno osećaju:
1. Njihove su eskalacije u ponašanju i osećanjima češće, intenzivnije i dugotrajnije. “To su deca koja zaista imaju osećanja čiji intenzitet se kreće od 0 do milion, njihovi su emocionalni ispadi intenzivniji, češći i traju duže nego kod druge dece“, kazala je dr Beki. „Mislim da je strašno važno da roditelji znaju da to nije nikakva predstava, već njihova istinska osećanja“.
2. Strategije koje rade kod većine dece, kod njih ne uspevaju. Pročitali ste sve knjige o roditeljstvu do kojih ste došli, pregledali sve podkaste, pročitali gomilu tekstova. A opet, svaki put kad pokušate da radite po pravilu, imenujete osećanje, pokažete razumevanje, od vašeg deteta se to odbija i ono postaje još više razdražljivo. Ove pokušaje, da detetu priđete sa idejom da mu pokažete da ga razumete, dr Beki naziva strategijama ulaznih vrata. “To je ono kad detetu priđete, kažete mu da ga razumete, da vidite da se ono oseća (imenujete kako) i da ste tu da mu pomognete. Kao da ste na ulaznim vratima njegovog unutrašnjeg sveta. E pa, deca s dubokim osećanjima će vam ta vrata zalupiti pred nosom.”, kaže dr Beki.
Zbog čega su deca s dubokim osećanjima drugačija?
Za ovu decu, njihova ranjivost smeštena je tik uz osećaj stida. „Zato, kad se desi da se sapletu i padnu, kad pogreše, kad nešto ne znaju, a veruju da bi trebalo, pa čak i kad izgube u društvenoj igri – osete se ranjivim.“ – kaže dr Beki i dodaje da je ranjivost za decu s dubokim osećanjima zapravo razlog za stid. A pošto se jako postide – eksplodiraju. „Gotovo da mogu da osete kako im sopstvena osećanja napadaju telo i onda i sami odgovore napadom.“ – objasnila je dr Beki.
Kako kaže, njihovi senzori uvek su napeti, više osećaju, više primećuju, pa samim tim jače i reaguju.
Kako, onda, mogu da podržim svoje dete s dubokim osećanjima?
Za početak, evo šta NE TREBA da radite. Kada vaše dete ima prejaku reakciju na nešto, sigurno da je prva vaša instinktivna potreba da pokušate da mu pomognete. A kad vas odbije, moguće je da ćete odlučiti da mu jednostavno okrenete leđa i ostavite ga („dobro, ako nećeš moju pomoć, ja idem“). Ali ovo, kaže dr Beki, zapravo potvrđuje najgore strahove vašeg deteta – da su zaista baš onako loši kao što misle da jesu. Umesto toga, ova psihološkinja preporučuje da sednete pored deteta i jednostavno budete tu, dajući mu do znanja da se ne plašite njegovih snažnih emocija, da vam vaše dete nije previše.
“Važno je da budete tu uz svoje dete jer mu vaše prisustvo govori ‘Uz mene si siguran. Nisi mi previše i tvoja jaka osećanja ne čine te lošim’.“ – ističe dr Beki.
Dakle, prihvatanje deteta sa svim njegovim jakim osećanjima, sa burom koju nose, uveravanje da stojite čvrsto na svom mestu, da ste roditelj koji je tu bez obzira na sve – prva je i najvažnija stvar potrebna svakom detetu sa dubokim osećanjima.