Инсистирање на „нормалном“ образовном процесу у условима блокаде заправо ствара илузију образовања, док суштински процес не може да функционише јер је образовање и политичка категорија, не само технички пренос знања.
Образовање није неутрално – оно је политички процес. Образовање се не одвија у вакууму; оно је увек део ширег друштвеног и политичког контекста. Када постоји друштвени сукоб који се директно рефлектује на школу, инсистирање на „нормалном“ образовном процесу заправо значи игнорисање те реалности. Симулација наставе у условима блокаде прикрива политички конфликт и умањује значај проблема који су довели до ње.
Услови за наставу су кључни за њену валидност. Настава се не своди само на физичко присуство у учионици. Ако су школски простори блокирани, ученици и наставници подељени, а атмосфера конфликтна, онда нема могућности за квалитетан образовни процес. Наставак наставе у таквим условима може се сматрати институционалном фикцијом – школа формално функционише, али суштински не испуњава своју сврху. Инсистирање на „нормалној настави“ у условима блокаде је непедагошко.
Образовање треба да учи ученике критичком мишљењу и способности да препознају друштвене проблеме. Ако се инсистира на настави „по сваку цену“, ученици добијају поруку да су образовни процес и друштвена реалност одвојени, што није тачно.
Прави педагошки приступ би био препознати блокаду као друштвену чињеницу и отворити простор за расправу о томе – зашто до ње долази, шта она значи и какав је њен утицај на образовање. Симулација образовања је опаснија од прекида наставе. Лажно представљање да се образовни процес „нормално“ одвија у ненормалним условима урушава његов кредибилитет. Уместо форсирања формалног наставног процеса који не може бити делотворан, боље је признати проблем и покушати га решити кроз отворен дијалог и преиспитивање образовне политике у кризним ситуацијама.
Укратко – ако блокаде онемогућавају инклузивно и функционално образовање, инсистирање на настави у таквим околностима није образовни процес, већ симулација која подрива његову суштину.
Аутор: Др Александра Булатовић, виша научна сарадница, Институт за филозофију и друштвену теорију, Универзитет у Београду