Др Габор Мате: Дигитални медији добри су за децу исто колико и секс и алкохол

2 марта, 2020

Др Габор Мате, канадски физичар и експерт за болести зависности, објашњава колика је заправо зависност од електронских уређаја.

Др Габор има искуства у породичној терапији, а посебно интересовање су му дечији развој и траума. Такође се до сада бавио њиховим потенцијалним утицајем на физичко и ментално здравље, што укључује и аутоимуне болести, рак, АДХД, болести зависности и томе слично. 

“С обзиром на то да вршњачка група има велики утицај на понашање детета, чак и ако оно у кући не долази у сусрет са друштвеним мрежама и игрицама, временом ће развити интересовање за њих. Због тога родитељи треба да буду веома пажљиви.” – каже др Мате. 

У својој књизи „Пригрлите  своју децу“ др Габор говори и о дигиталним медијима и томе колико лако они побуђују зависност младог мозга који се још увек развија. 

Као пример зашто не треба да излажемо децу електронским уређајима он наводи да извршни директори из Силиконске долине забрањују дадиљама да дају њиховој деци електронске уређаје.

“Екрани делују хипнотишуће и стимулишу зависничко понашање. Ви када детету дате приступ екрану сваког дана, оно полако постаје зависно. И онда, када му то одузмете, настаје типично зависничко понашање – бес, љутња, протест. Баш као када било ком зависнику одузмете његов предмет зависности. Овде говоримо о деци узраста 2, 3, 4 године. Деца развијају неку врсту наклоности према уређају. Дакле, шта желим да кажем – дигитални медији су добра ствар, али исто тако је и секс добра ствар, па га не представљамо петогодишњацима јер нису спремни за то. Дигиталне медије дајете деци онда када су спремни да их користе за оно што им је заиста потребно, а не за испуњавање емотивних потреба, што је случај с малом децом која недостатак пажње замењују екранима.

Онда када екране почну да користе за комуникацију и потрагу за информацијама, када су емотивно сазрели, тада је тренутак да им омогућите контролисан приступ дигиталним медијима. Пре тога, док су деца још недовољно зрела, а њихове потребе за емотивном блискошћу нису још потпуно испуњене, они ће за то користити дигиталне уређаје. И шта се онда дешава на Фејзбуку? Деца имају “пријатеље” и међусобно се “лајкују”. Све су то неке функције емоционалног повезивања које деца користе да испуне своју потребу за блискошћу онда када им она недостаје у реалном животу.” – искрен је др Мате.

Он још каже да пријатељи на Фејзбуку нису прави пријатељи, као што ни лајкови нису прави лајкови. Јер, на друштвеним мрежама и деца и одрасли презентују онај мали део себе који желе да представе. Нико од нас на друштвеним мрежама није у потпуности то што јесте. И у трци за “свиђањима” како ће деца научити да треба да пронађу пријатеље који ће их волети због онога што заиста јесу, а не због оног малог дела себе који су приказали, пита се др Мате.

Екрани утичу на развој мозга. Што више времена дете проводи пред екраном, све више се црпе његови рецептори за допамин. Они утичу на инцентивну мотивацију, па тиме и на зависничко понашање.” – тврди др Мате. 

Дигитални медији су створени да би се добијале информације и одржавала комуникација. Када их користе деца, читава ствар се окреће наопачке. 

Друштвени медији заправо тако постају супротно од правог контакта међу људима. Наравно, ако имате родитеље стотинама или хиљадама километара далеко, сигурно да ћете своју децу ставити пред рачунар и укључити скајп да би они могли да виде једни друге, то је начин на који нам дигитални медији помажу. 

“Због тога родитељи морају да наставе да контролишу шта и колико њихова деца користе. Узраст када дозвољавате детету да слободно користи електронске уређаје је релативан, јер деца сазревају у различито време.” – каже др Мате.

Он појашњава да је узраст око 5. разреда, када се некој деци дају ајпедови, неадекватан, јер ајпедова сврха врло брзо тада прелази са едукације на друштвене медије.

Што се тиче образовања, др Габор каже да се право подучавање одвија кроз лични контакт и лично ангажовање.

“Право учење одвија се кроз лични контакт, кроз обраћање детету, буђење његовог ума. Наставник је тај који треба да побуди дететову радозналост и он има способност да се детету представи комплексне идеје. Такође, са наставником дете креира реалан однос, што електронске машине не могу да замене већ само да симулирају. Да се ја питам увео бих компјутере у наставу тек у средњој школи. Брзо би то клинци савладали.”

Иако се ограђује да дâ тачну старост када родитељи могу да препусте електронске уређаје детету јер је индивидуална, др Габор саветује да чак и школа даје деци на коришћење компјутере тек са неких 16 – 17 година. 

Он такође саветује да деца раде математику пишући, да покушају да дефинишу своје образовне циљеве, да иду у библиотеку и раде истраживања, да науче да нешто траже. И тек када прикупе сав материјал, да им се онда да алат којим ће лакше да ураде пројекат. 

Др Габор тврди да дигитални медији онемогућавају нормалан развој који помаже детету да постане аутономно радознало биће које је образовано и способно да само себе мотивише.

„Сигурно сте милион пута видели родитеља који гура дете у колицима и у другој руци држи мобилни телефон. Шта је порука коју родитељи тако шаљу својој деци? Очигледно, сви знамо одговор на то питање – да она нису довољно важна.”

Приредила: Мариа Милојковић

Извор: Зелена учионица

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама