”Стално ми говоре и стално ме критикују, како се ја то залажем за родитељство без батина, за позитивно родитељство… Аман, људи, уразумите се! Како може да буде у реду да било кога удариш?!” – казао је, уз пуно емоција, Роберто Грујичић, специјалиста дечје и адолесцентне психијатрије, у подкасту Познавање друштва.
Роберто је, иначе, познат по томе што се увек бори за право на достојанствено одрастање сваког детета, уз љубав и разумевање околине, а нарочито оних који су детету најближи.
У свом гостовању изнео је јасан став да насиље никад не доноси ништа добро и да ће се, док год ради, борити за права оних који немају никог да се за њих заузме – деце која трпе насиље.
”Не разумем. Ја заиста не могу то да разумем. Зашто онда није у реду да се сви међусобно бијемо? Како је насиље то да ја сад теби лупим шамар, а није насиље да детету лупим шамар?
Ти МОЖЕШ да се браниш, оно НЕ МОЖЕ.
Ти можеш да ме пријавиш, оно НЕ МОЖЕ.
Ти имаш коме да се обратиш, оно НЕМА.
Па ко ће да прича за њих? Е ја ћу да причам! То ми је животна мисија, ја сам и свој докторат посветио томе, 80% своје праксе сам посветио управо заштити деце од злостављања и занемаривања. Врло сам острашћен по том питању. Као неко ко је доста трпео насиље у животу, не само лично, већ сам и сведочио насиљу у свом окружењу, тако да, ако нешто могу да променим, ја сам себи ставио као један свој лични и професионални циљ да што више деце заштитим од насиља и то ће мој живот бити испуњенији. Ево то сам сад први пут рекао и то је једна од мојих главних животних мисија. И један од највећих разлога што сам изабрао психијатрију. Желим да говорим за оне који не могу да се заузму за себе.” – казао је др Роберто Грујичић.












Nemojte ih nipošto tući, oni su genijalci, „najpametnija deca ikada“ , njih samo treba pustiti da ubijaju , siluju i da se bave politikom.
Ja sam odrasla po tom “modelu” vaspitanja. Uz puno priče, objašnjavanja, osećaja sigurnosti i razumevanja. Tako sam nastavila i da svojim detetom i potpuno podržavam takav način odgoja dece. Jeste da traje duže da objasnite neke stvari i po 50 puta, nego da jednostavno lupite dlanom, ali je poptuno druga dimenzija svesti. Svaki udarac je dokaz nemoći i ograničenosti roditelja. I svakim udarcem umire delić poverenja koje dete oseća prema roditelju. Ako dete nema puno poverenje da će ga roditelj razumeti, da će mu pomoći pre svega da razume a onda i da donese ispravnu odluku, onda ono nema najjaču i najvažniju kariku detinjstva a to je osećaj sigurnosti i vrednosti.