На мејл адресу нашег портала стигао је текст историчара из Требиња, који је посвећен изузетној преданости педагошкиње Снежане с којом је сарађивао. Његову причу преносимо у целости.
”Након тринаест година непосредног рада са изузетним, надареним ученицима, бањалучким гимназијалцима, имао сам благослов да у једној новој етапи свог професионалног пута радим са изузетним наставницама и наставницима. Кроз наставничке пројекте и такмичења упознавао сам их најприје као такмичар, потом као члан жирија, а данас и кроз подршку коју радо пружам у припреми пријава за различита наставничка признања.
Читајући пријаве својих колега и упознавајући њихове професионалне и личне приче, сваки пут изнова остајем обогаћен сазнањем колико су љубави, труда и залагања спремни уложити да би остварили своје педагошке и професионалне циљеве. Тај пут, који са собом носи и бројна одрицања, постаје још захтјевнији када наставник, уз све изазове своје професије, мора да савладава и додатне препреке које већина нас тешко може да замисли. Један такав примјер јесте прича наставнице др Снежане Николић, која живи и ради са готово потпуним губитком вида.
Оно што би за многе представљало непремостиву препреку, др Николић је претворила у додатну мотивацију и животну мисију. Као тифлопедагог, своју каријеру посветила је дјеци са оштећењима вида, било да су она урођена или настала као посљедица повреде или болести. Брига о њима и њиховим породицама постала је нит која повезује готово све сегменте њеног професионалног пута – од свакодневног рада са ученицима до научноистраживачког и пројектног ангажмана.
Након завршене Гимназије „Светозар Марковић“, Сњежана Николић је у родном Новом Саду дипломирала педагогију. Искуства из непосредног рада са ученицима временом је пренијела и у своја истраживања, посвећена подршци дјеци са оштећењем вида и њиховим породицама. Тим темама посветила је магистарски рад и докторску дисертацију, које је одбранила на Факултету за специјалну едукацију и рехабилитацију на Универзитету у Београду, као и низ стручних и научних радова.
Иза др Николић су готово три деценије директног рада са ученицима са оштећењем вида у Школи за основно и средње образовање „Милан Петровић“ у Новом Саду, али и низ ширих иницијатива. Између осталог, била је иницијаторка и координаторка програма ране интервенције у кућним условима у Новом Саду.
Посебно снажан утисак на мене оставио је начин на који је у мом присуству показала како дјецу учи да користе бијели штап. Иза тог, наизглед једноставног помагала, крије се много више од технике самосталног кретања – крију се страхови, несигурности, физички и духовни падови, али и предрасуде са којима се дјеца суочавају када први пут треба да га прихвате као дио своје свакодневице. Начин на који им др Николић помаже да направе тај корак, преносећи им знање, властито искуство, те сигурност, за мене је био један од оних тренутака чију је емоцију тешко пренијети ријечима.
Вјерујем да ће бројни успјеси др Снежане Николић бити подстицај њеним ученицама и ученицима да схвате да границе њихових могућности нису тако близу као што се на први поглед чини. Њен примјер, којем се лично дубоко дивим, подијелио сам и у нади да ће макар дјелимично охрабрити наставнике у овим тешким временима, али и све друге подсјетити на значај наставничког позива. Осим тога, учешће у наставничким пројектима и наградама, пружаја наставницима прилику да непосредно упознају овакве појединце и чују њихове приче. Такви сусрети могу бити драгоцјенији од самог исхода такмичарске пријаве.
Истовремено, не бисмо смјели заборавити да унапређење просвјете подразумијева и стварање бољих услова за дјецу која се суочавају са додатним изазовима и којима је потребна додатна подршка. Примјер наставнице Снежане Николић није уобичајен, али можда управо зато још снажније показује да бити наставник не значи само преносити знање, већ некоме помоћи да сигурније и храбрије закорачи кроз живот. Наставници су један од стубова сваког друштва. Зато подршка њима није само подршка појединцима и њиховом раду – она је улагање у друштво какво желимо да градимо и генерације које тек долазе.
Аутор: Др Данило Ковач, историчар”
Фото: Предраг Јовановић