Kazna se definiše kao primena bolne, averzivne ili negativne draži za organizam u cilju eliminacije određenog ponašanja. Imajući u vidu svoju i kliničku praksu svojih kolega, primena kazne u odnosu na decu, može biti definisana i drugačije, pogotovo njeni ciljevi.
Fizičko kažnjavanje
Fizičko kažnjavanje obuhvata aplikaciju nekog oblika fizičkog bola kao odgovor na neželjeno ponašanje, u ovom slučaju deteta. Da li dete treba tući? Svakako da je odogovor NE! Međutim, i pored saveta stručnjaka, fizičko kažnjavanje dece je prisutno. Podaci iz sveta i moje kliničko iskustvo, ukazuje da se neki vid fizičkog kažnjavanja sprovodi povremeno ili često u više od 90% porodica u cilju disciplinovanja dece. Opšte je pravilo da onaj roditelj koji koristi uslovno prihvatljive metode fizičkog kažnjavanja je sklon da primeni i neprihvatljive metode.
Zbog toga je odgovor NE za sve metode fizičkog kažnjavanja. Termin uslovno prihvatljivo kažnjavanje odnosi se na upotrebu fizičke sile otvorenom šakom po zadnjici ili ekstremitetima sa ciljem modifikacije ponašanja, a ne nanošenja fizičke povrede. Ne treba učenja deteta pravilima, disciplini mešati sa pražnjenjem roditeljskog besa i želje da se detetu nanese bol, što je potpuno neprihvatljivo i spada u zlostavljanje deteta, opasno po fizičko i mentalno zdravlje deteta.
Bilo kakav vid fizičkog kažnjavanja ne treba primenjivati
Metode kao što su Tajm-aut i ukidanje privilegija su mnogo efikasnije i humanije u umanjenju neželjenog ponašanja deteta, pogotovo na „duže staze“. Iako „batine“ momentalno zaustavljaju neželjeno ponašanje, one vremenom i čestim korišćenjem postaju neefikasne (dolazi do navikavanja, smanjenja osetljivosti), pa je potrebno konstantno povećanje intenziteta koje može prerasti u zlostavljanje deteta.
Deca mlađa od 18 meseci su veoma osetljiva i povredljiva, tako da svaki vid fizičkog kažnjavanja može dovesti i do ozleđivanja. Sa druge strane, što je dete mlađe teže shvata povezanost između svog ponašanja i kažnjavanja
Iako fizičko kažnjavanje može ostaviti utisak roditeljima da ima pozitivan efekat na neželjeno ponašanje, ono suštinski ima dvostruki negativni efekat na dete. Prvo, nanosi mu bol i povređuje ga telesno, a sa druge strane izaziva veoma negativna osećanja koja se mogu internalizovati (kroz depresivnost i druge vidove psihopatoloških unutrašnjih doživljavanja) ili ekstrenalizovati kroz vidljivo ponašanje (poremećaj ponašanja, agresivnost prema vršnjacima, destruktivnost, zlopotreba psihoaktivnih supstanci itd.), sa ciljem izbegavanja doživljaja neprijatnih osećanja. Agresivnost može biti okrenuta i prema roditeljima.
Agresivnost prema detetu može biti i model za rešavanje konflikta. Nije retko da roditelji koji slabo kontrolišu svoje ponašanje imaju problema sa kontrolom ponašanja svoje dece koju dovode kod dečjeg psihijatra. Roditelji treba da razmisle kakav primer daju detetu koje tuku zahtevajući od njega da ne budu agresivno.
Batine remete odnos između roditelja i deteta. Eskalacije problema može biti posebno uočljiva u adolescenciji kada fizičko kažnjavanje često više nije izvodljivo.
S obzirom na to da upotreba fizičke kazne i posledično trenutno smirivanje deteta ima za roditelja efekat smirivanja besa (i doživljaj moći), što predstavlja potkrepljenje, povećava se verovatnoća da će se takvo ponašanje roditelja ponoviti.
Deca koja su tučena, kao odrasli ljudi pokazuju slabiju kontrolu ponašanja, više agresivnosti, češće tuku svoju decu i bračne partnere, imaju više problema u braku, češće zloupotrebljavaju alkohol i psihoaktivne supstance i češće su uključeni u činjenje nasilja i krivičnih dela.
Ovaj tekst je imao za cilj da ukaže na štetnost, a ne blagoslovenost kažnjavanja dece. Stoga, pre nego što sebi i drugima ponovite „klasiku“ iz repertoara roditeljstva da je „batina iz raja izašla“, treba se upitati da li je to prava i istinita lekcija iz roditeljstva. Umesto kazne vežbajte pozitivno ponašanje, pohvale i upotrebu zabave. To je dobar način da roditelji promene negativnu sliku o sebi i svome detetu. Ne zvuči glupo, a funkcioniše sigurno.
American Academy of Child Adolescent Psychiatry, 2004
Priredio: Mr sci. dr Miodrag Stanković, dečji psihijatar, porodični savetnik
Izvor: Stetostkop