Др Станковић: Родитељи који не контролишу своје понашање имају децу с проблемима у понашању

Казна се дефинише као примена болне, аверзивне или негативне дражи за организам у циљу елиминације одређеног понашања. Имајући у виду своју и клиничку праксу својих колега, примена казне у односу на децу, може бити дефинисана и другачије, поготово њени циљеви.

Физичко кажњавање

Физичко кажњавање обухвата апликацију неког облика физичког бола као одговор на нежељено понашање, у овом случају детета. Да ли дете треба тући? Свакако да је одоговор НЕ! Међутим, и поред савета стручњака, физичко кажњавање деце је присутно. Подаци из света и моје клиничко искуство, указује да се неки вид физичког кажњавања спроводи повремено или често у више од 90% породица у циљу дисциплиновања деце. Опште је правило да онај родитељ који користи условно прихватљиве методе физичког кажњавања је склон да примени и неприхватљиве методе.

Због тога је одговор НЕ за све методе физичког кажњавања. Термин условно прихватљиво кажњавање односи се на употребу физичке силе отвореном шаком по задњици или екстремитетима са циљем модификације понашања, а не наношења физичке повреде. Не треба учења детета правилима, дисциплини мешати са пражњењем родитељског беса и жеље да се детету нанесе бол, што је потпуно неприхватљиво и спада у злостављање детета, опасно по физичко и ментално здравље детета.

Било какав вид физичког кажњавања не треба примењивати

Методе као што су Тајм-аут и укидање привилегија су много ефикасније и хуманије у умањењу нежељеног понашања детета, поготово на “дуже стазе”. Иако “батине” моментално заустављају нежељено понашање, оне временом и честим коришћењем постају неефикасне (долази до навикавања, смањења осетљивости), па је потребно константно повећање интензитета које може прерасти у злостављање детета.

Деца млађа од 18 месеци су веома осетљива и повредљива, тако да сваки вид физичког кажњавања може довести и до озлеђивања. Са друге стране, што је дете млађе теже схвата повезаност између свог понашања и кажњавања

Иако физичко кажњавање може оставити утисак родитељима да има позитиван ефекат на нежељено понашање, оно суштински има двоструки негативни ефекат на дете. Прво, наноси му бол и повређује га телесно, а са друге стране изазива веома негативна осећања која се могу интернализовати (кроз депресивност и друге видове психопатолошких унутрашњих доживљавања) или екстренализовати кроз видљиво понашање (поремећај понашања, агресивност према вршњацима, деструктивност, злопотреба психоактивних супстанци итд.), са циљем избегавања доживљаја непријатних осећања. Агресивност може бити окренута и према родитељима.

Агресивност према детету може бити и модел за решавање конфликта. Није ретко да родитељи који слабо контролишу своје понашање имају проблема са контролом понашања своје деце коју доводе код дечјег психијатра. Родитељи треба да размисле какав пример дају детету коje туку захтевајући од њега да не буду агресивно.

Батине ремете однос између родитеља и детета. Ескалације проблема може бити посебно уочљива у адолесценцији када физичко кажњавање често више није изводљиво.

С обзиром на то да употреба физичке казне и последично тренутно смиривање детета има за родитеља ефекат смиривања беса (и доживљај моћи), што представља поткрепљење, повећава се вероватноћа да ће се такво понашање родитеља поновити.

Деца која су тучена, као одрасли људи показују слабију контролу понашања, више агресивности, чешће туку своју децу и брачне партнере, имају више проблема у браку, чешће злоупотребљавају алкохол и психоактивне супстанце и чешће су укључени у чињење насиља и кривичних дела.
Овај текст је имао за циљ да укаже на штетност, а не благословеност кажњавања деце. Стога, пре него што себи и другима поновите “класику” из репертоара родитељства да је “батина из раја изашла”, треба се упитати да ли је то права и истинита лекција из родитељства. Уместо казне вежбајте позитивно понашање, похвале и употребу забаве. То је добар начин да родитељи промене негативну слику о себи и своме детету. Не звучи глупо, а функционише сигурно.

American Academy of Child Adolescent Psychiatry, 2004
Приредио: Мр сци. др Миодраг Станковић, дечји психијатар, породични саветник

Извор: Стетосткоп