Полазећи од антрополошке чињенице да људску животну праксу карактерише непрестана несигурност, и да је саветовање кроз историју постојало као начин за сагледавање и превазилажење проблема, Др Оливер Хеклер, педагог и психотерапеут за децу и младе, пише студију о потреби педагошког саветовања управо под тим називом – „Педагошко саветовање”.
Основна тема књиге је да без савета нема ни преживљавања. Ослањајући се на то да су педагози професионалци у својој струци, аутор у неколико наврата напомиње да је васпитање неопходно спроводити уз помоћ педагога. Он каже да је васпитач тек у саветовању у потпуности васпитач/педагог.
Његове замерке односе се на општи друштвено уврежен поглед да се васпитачи и учитељи третирају као „особе које воле децу“, а професори у средњим школама сматрају се готово „научницима“. Хеклер каже да се у неким другим професијама, као што су медицина, право или свештенички позив, не примењује такав став.
Јасно је да су и васпитачи, и учитељи и професори у средњој школи једнако школовани за свој посао, као што су то стручњаци из других области.
Самим тим што је културна еволуција у ствари историја васпитања, напомиње се да је васпитање „системско подупирање“ које води ка самосагледавању и остваривању личног животног пута.
У студији се, наравно, помињу и родитељи, као први „васпитачи“, али се истиче да је педагошки рад потребан и родитељима као и деци.
Педагошко саветовање није потребно само приликом учења учења, него и приликом учења живљења.
Саветовање као васпитно средство најлакше је ако је процес учења удвоје. Први корак у томе је „саветовање са самим собом“. Тек када то саветовање не доведе до жељеног резултата, особа потражи помоћ саветника.
Аутор напомиње да треба прво разумети, па тек онда саветовати и сматра да због тога саветовање треба да врши професионалац који може да одвоји лични став од професионалног, али без лишавања емпирије. Уз набрајање дела Песталоција, Фребела, Вихерна… аутор јасно каже да се без учешћа значајних педагога не би развила психотерапија деце и младих.
Хеклер такође тврди да је за педагошког саветника потребно стицање педагошког такта, када се стечено научно знање суочи са праксом. Језик је такође битан у форми педагошког саветовања, јер педагошки саветник мора језички да уобличи мисли онога ко тражи савет и да на одговарајући начин савет да, тако да особа која савет прими може да разуме и примени.
На крају дела, аутор наводи ситуације у којима су особе затражиле помоћ, као и савете које су том приликом и добиле.
Књига је превасходно намењена стручњацима, учитељима, педагозима и психотерапеутима, али се не би могло рећи да је намењена широкој читалачкој публици. Студенти педагогије или психологије могли би имати користи од овог дела, али не и родитељи, уколико нису педагошки образовани.
Аутор не оставља простора за даље интересовање по питању педагошког саветовања, нити одговара на конкретне потребе свих учесника у васпитању, те сматрам да одговоре на нека друга важна питања треба потражити у делима којима се аутор служио приликом писања ове књиге.
Ипак, једна мисао се провлачи кроз дело, и вредно је напоменути – „Саветовање је најприкладније васпитно средство када је реч о учењу живота!“
Ивана Бошњак Бошњак