Pišući o Vukovom Rječniku, akademik Pavle Ivić ističe da „se ne može navesti nijedno drugo delo u istoriji srpske kulture koje je odigralo veću ulogu kao prekretnica, kao polaganje temelja“, dok ga akademik Miro Vuksanović izdvaja kao „matičnu knjigu savremenog srpskog jezika“ i kao „knjigu pred knjigama“. U jezičkom, preciznije, leksičkom smislu, ovo delo je značajno jer sadrži spisak reči koje su utemeljile savremeni srpski književni jezik, a samim tim, posredno i neposredno, i savremenu srpsku kulturu.
Kakav je bio kapacitet te leksike za zadovoljavanje kulturnih potreba srpskog naroda?
Mnogi su smatrali nedoličnim zanemarivanje jezika viševekovne pisane tradicije da bi se standardnim jezikom proglasio narodni. Vukov savremenik Lukijan Mušicki ovim rečima se usprotivio Vukovoj nameri: „Srpski narod je orao i kopao, mnogo se trudio, junačestvovao, ali malo mislio, osim o nasušnim potrebama, zato je njegov jezik siromašan rečima za umozritelne misli.“ Češki slavista Josif Dobrovski isticao je da se njemu ne dopada da se „Srbi spuste do seljačkog jezika. Mora biti i otmenijega jezika za uzvišenije predmete“. I akademik Milka Ivić, inače veliki poštovalac Vukovog dela, formulisala je stav koji nije (bio) redak među intelektualcima: „A nama je, eto, bilo suđeno da nam, u danima jednog Puškina, nevešta ruka, tek izvučena takoreći ispod pluga, crta prva naša slova za našu reč. Krajnje je vreme da se zbilja svi otreznimo od naivnih mitova. Kamo sreće da smo imali neizgaženu pisanu tradiciju, da nismo morali uvoditi nepismenog u kompetenciju pismenih! Književni jezik je oruđe kojim može i mora da rukuje samo vičan znalac – obrazovan čovek.“
Mnogo je više onih koji smatraju da se srpska kultura mogla adekvatno i prirodno razvijati samo na narodnom jeziku i da je taj jezik imao kapacitet da izrazi i „umozritelne misli“. Sam Vuk je o tome govorio da su samo misli proste, a da jezik ne može biti prost. Slično je o tome razmišljao i jedan od najvećih srpskih lingvista Aleksandar Belić. On je naglašavao da suština književnog jezika nije u tome da li se on oblički, sintaksički ili rečnički dovoljno razvio, već u tome šta se njime iznosi. Čim se jednim jezikom ulazi u veliku kulturu sveta, obrađuju predmeti kulturne, naučne i književne oblasti, on postaje književni jezik.
Kakva je objektivno bila moć narodnog jezika da izrazi „umozritelne misli“, da najpotpunije iskoristi ono što poseduje i da iznedri ono što mu nedostaje? Odakle je to krenuo naš književni jezik da bi dva veka kasnije postao ono što danas jeste? Odgovor na to pitanje pruža Vukov Rječnik.
Vukov savremenik Jovan Stejić zamera Vuku što u Rječnik iz 1818. nije uneo sve reči koje su se u to vreme mogle čuti ili pročitati, rukovodeći se principom da ih nije čuo u narodu. Izgleda neobično da narod nije koristio ove reči: blagost, opasnost, strogost, sadašnjost, prošlost, budućnost, vest, duh, sluh, zadatak, molba, žalba, pobeda itd.
Kako li se mislilo o prošlosti i budućnosti kada nije bilo reči za njih? Međutim, mislilo se na svakodnevnu muku pa je bilo mnogo sinonima za pojmove koji su važni za narodni život. U Rječniku je zabeležena cela kolekcija sinonima za glagol najesti se (napitati se, nabanjati se, nabiti se, nabokati se…), za pridev jadan (bijedan, bolan, derni, žalostan, zajadnji, zlosrećan…) i za druge reči koje su se odnosile na pojmove iz težačke narodne svakodnevice.
Ipak, nije sasvim tačno da nije bilo reči za apstraktne pojmove. U Rječniku pronalazimo: volja, razum, tuga, sreća, mržnja, ljubav, du(k) (= duh), duša, ljupkost, drugovanje, nadanje, obećanje, rabrenje (= hrabrenje), strašenje, straota, voljan, duševan, ljubak, ljubezan, rabar (= hrabar), straovit… Bilo ih je, iako se mora priznati da je neke od njih Vuk definisao svodeći ih na praktično, konkretno svakodnevno iskustvo. Tako je, recimo, duša u Rječniku definisana poslovicom: Dva bez duše, treći bez glave. Isto i glagol žaliti: žali me živa, a nemoj mrtva. Pridev nedostižan ovako se objašnjava: npr. žito je nedostižno, tj. jedno visoko a drugo nisko naraslo ili jedno zrelo drugo nedozrelo.
Važnije od toga što je u narodnom jeziku bilo reči za apstraktne pojmove jeste činjenica da je srpski narodni jezik bio izrazito rastegljiv, sav sazdan od materijala koji se mogao koristiti za građenje novih reči. Kada je prevodio Novi zavet, Vuk je sam izgradio čak 84 reči koje do tada nisu postojale, a za koje je rekao da bi „te reči kazao ovako i najprostiji Srbin samo kad bi mu zatrebale; a može biti da ih i govore“: trubač, slušač, vikač; izbavljenje, izvršenje, opravdanje, otpuštanje; grabljiv, neosetljiv, vinogradar; neznaboštvo, devojaštvo, smernost, svetost, gostoljubivost.
Leksika koju među svojim koricama čuva Vukov Rječnik iz 1818. godine pretrpela je znatne izmene još za Vukovog života. Ni Njegoš, ni Branko Radičević, ni drugi pobornici Vukovog dela, nisu pisali sasvim vukovski. Ipak, koliko god da se leksika menjala, bogatila i stvarala od sopstvenog ili stranog supstrata, do danas je, zahvaljujući Vuku, zadržala svoju esenciju koja se ogleda u onome što je Belić zvao narodnim duhom.
Profesor Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu
Kakav je bio kapacitet te leksike za zadovoljavanje kulturnih potreba srpskog naroda?
Mnogi su smatrali nedoličnim zanemarivanje jezika viševekovne pisane tradicije da bi se standardnim jezikom proglasio narodni. Vukov savremenik Lukijan Mušicki ovim rečima se usprotivio Vukovoj nameri: „Srpski narod je orao i kopao, mnogo se trudio, junačestvovao, ali malo mislio, osim o nasušnim potrebama, zato je njegov jezik siromašan rečima za umozritelne misli.“ Češki slavista Josif Dobrovski isticao je da se njemu ne dopada da se „Srbi spuste do seljačkog jezika. Mora biti i otmenijega jezika za uzvišenije predmete“. I akademik Milka Ivić, inače veliki poštovalac Vukovog dela, formulisala je stav koji nije (bio) redak među intelektualcima: „A nama je, eto, bilo suđeno da nam, u danima jednog Puškina, nevešta ruka, tek izvučena takoreći ispod pluga, crta prva naša slova za našu reč. Krajnje je vreme da se zbilja svi otreznimo od naivnih mitova. Kamo sreće da smo imali neizgaženu pisanu tradiciju, da nismo morali uvoditi nepismenog u kompetenciju pismenih! Književni jezik je oruđe kojim može i mora da rukuje samo vičan znalac – obrazovan čovek.“
Mnogo je više onih koji smatraju da se srpska kultura mogla adekvatno i prirodno razvijati samo na narodnom jeziku i da je taj jezik imao kapacitet da izrazi i „umozritelne misli“. Sam Vuk je o tome govorio da su samo misli proste, a da jezik ne može biti prost. Slično je o tome razmišljao i jedan od najvećih srpskih lingvista Aleksandar Belić. On je naglašavao da suština književnog jezika nije u tome da li se on oblički, sintaksički ili rečnički dovoljno razvio, već u tome šta se njime iznosi. Čim se jednim jezikom ulazi u veliku kulturu sveta, obrađuju predmeti kulturne, naučne i književne oblasti, on postaje književni jezik.
Kakva je objektivno bila moć narodnog jezika da izrazi „umozritelne misli“, da najpotpunije iskoristi ono što poseduje i da iznedri ono što mu nedostaje? Odakle je to krenuo naš književni jezik da bi dva veka kasnije postao ono što danas jeste? Odgovor na to pitanje pruža Vukov Rječnik.
Vukov savremenik Jovan Stejić zamera Vuku što u Rječnik iz 1818. nije uneo sve reči koje su se u to vreme mogle čuti ili pročitati, rukovodeći se principom da ih nije čuo u narodu. Izgleda neobično da narod nije koristio ove reči: blagost, opasnost, strogost, sadašnjost, prošlost, budućnost, vest, duh, sluh, zadatak, molba, žalba, pobeda itd.
Kako li se mislilo o prošlosti i budućnosti kada nije bilo reči za njih? Međutim, mislilo se na svakodnevnu muku pa je bilo mnogo sinonima za pojmove koji su važni za narodni život. U Rječniku je zabeležena cela kolekcija sinonima za glagol najesti se (napitati se, nabanjati se, nabiti se, nabokati se…), za pridev jadan (bijedan, bolan, derni, žalostan, zajadnji, zlosrećan…) i za druge reči koje su se odnosile na pojmove iz težačke narodne svakodnevice.
Ipak, nije sasvim tačno da nije bilo reči za apstraktne pojmove. U Rječniku pronalazimo: volja, razum, tuga, sreća, mržnja, ljubav, du(k) (= duh), duša, ljupkost, drugovanje, nadanje, obećanje, rabrenje (= hrabrenje), strašenje, straota, voljan, duševan, ljubak, ljubezan, rabar (= hrabar), straovit… Bilo ih je, iako se mora priznati da je neke od njih Vuk definisao svodeći ih na praktično, konkretno svakodnevno iskustvo. Tako je, recimo, duša u Rječniku definisana poslovicom: Dva bez duše, treći bez glave. Isto i glagol žaliti: žali me živa, a nemoj mrtva. Pridev nedostižan ovako se objašnjava: npr. žito je nedostižno, tj. jedno visoko a drugo nisko naraslo ili jedno zrelo drugo nedozrelo.
Važnije od toga što je u narodnom jeziku bilo reči za apstraktne pojmove jeste činjenica da je srpski narodni jezik bio izrazito rastegljiv, sav sazdan od materijala koji se mogao koristiti za građenje novih reči. Kada je prevodio Novi zavet, Vuk je sam izgradio čak 84 reči koje do tada nisu postojale, a za koje je rekao da bi „te reči kazao ovako i najprostiji Srbin samo kad bi mu zatrebale; a može biti da ih i govore“: trubač, slušač, vikač; izbavljenje, izvršenje, opravdanje, otpuštanje; grabljiv, neosetljiv, vinogradar; neznaboštvo, devojaštvo, smernost, svetost, gostoljubivost.
Leksika koju među svojim koricama čuva Vukov Rječnik iz 1818. godine pretrpela je znatne izmene još za Vukovog života. Ni Njegoš, ni Branko Radičević, ni drugi pobornici Vukovog dela, nisu pisali sasvim vukovski. Ipak, koliko god da se leksika menjala, bogatila i stvarala od sopstvenog ili stranog supstrata, do danas je, zahvaljujući Vuku, zadržala svoju esenciju koja se ogleda u onome što je Belić zvao narodnim duhom.
Profesor Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu
Napišite odgovor