Доктор Ранко Рајовић гостовао је у емисији Јутро на Првој где је говорио о интелигенцији код деце, наследном фактору, развоју, утицају окружења, као и о томе како родитељи могу препознати надарено дете.
На питање да ли се интелигенција наслеђује, др Рајовић каже да се наслеђује потенцијал, те да то што су мама и тата врло интелигентни само значи да дете има потенцијал да и само буде интелигентно, а да ли ће заиста и бити, зависи од окружења и стимулације. Он истиче и то да су три фактора од изузетног значаја, а то је потенцијал, окружење и унутрашња мотивација за учење.
Др Рајовић био је и председник Комитета светске Менсе за даровиту децу и истраживања која су тада рађена показала су да јако пуно деце, иако имају урођен потенцијал да развију даровитост, то неће развити јер немају подстицајно окружење. Свега троје од 20 потенцијално даровите деце искористиће урођен потенцијал, па се др Рајовић пита – где смо изгубили ових 17?
„Надареност деце показује се на више начина. Та деца можда проговоре раније, показују интересовање за географију, енциклопедије, животиње, рано показују жељу да науче да гледају на сат. Већ негде са три-четири године се та интересовања испољавају. Они покушавају пуно тога да науче. А ако родитељ онда каже ‘немој сад да ме то питаш, немам времена’ и укључи ТВ, ту нема стимулације. Гледање у екран смањује дубоке регије у мозгу, па тако и когнитивне способности. Ви имате интелигентно дете које не може да седи, да учи, да чита дуже од пет минута, али да игра игрице може. То је проблем који данас имамо и који се зове хиперпажња“ – каже др Рајовић и додаје да, ако дете најтежу ствар у животу, а то је говор, савлада до 3. или 4. године, то значи да оно може много више ако има добре методе и подстицајно окружење.
„Дете са три или четири године, које је научило да чита, не мора нужно бити интелигентније од вршњака, јер често им то родитељи гурају. Много су важнији мисаони процеси. Ми морамо активирати дечји мозак на природан, биолошки начин.“ – објашњава др Рајовић.
Он каже да је учење нових ствари за децу извор среће. Дете кад схвати да је научило да хода, да вози бицикл или ради нешто друго што раније није умело, лучи се ендорфин, хормон среће и дете се радује томе. И кад, рецимо, дете од 3-4 године научи заставе, па симболе аутомобила, јер га занима, оно онда показују то мами и тати, мама и тата се одушеве и ту све стаје. Не иде се корак даље. Ништа се не предузима. Др Рајовић ово истиче као велики проблем нашег друштва.
Кинеске државе, каже, раде потпуно другачије. Кинез када чита он мора да мисли јер мора да чита симболе и да их повезује са њиховим значењем. Они од најранијег узраста уче да повезују и на тај начин развијају регије у мозгу.
„А ми кад читамо некад не знамо шта смо прочитали.“ – објашњава др Рајовић и додаје да то не значи да наша деца треба да почну да уче кинески, као што су разумели у неким вртићима, па су увели и то.
„Кинески је за Кинезе, није за нас. Он ће те симболе виђати на послу, у продавници, у свакодневном животу, наша деца неће. Зато смо и рекли да је окружење важно 100%, деца треба да се развијају у складу са својим окружењем.“
Дивергентно мишљење кључно за развој даровитости
Децу треба да учимо симболе не зато да би оно знало 100 симбола, већ да би научило да повезује. Па тако, кад родитељи иду до вртића, могу деци да показују симболе аутомобила – ово је Фиат, то је Тојота… Па би следећи корак требало да буде да причају о томе да се Фиат прави у Италији, а да је Тојота из Јапана.
„Тако се деца уче да повезују ствари, па ви кад питате дете од пет година са којим се радило шта повезује чизму и пицу, оно ће вам рећи Италија. То се зове конвергентно мишљење. Следећи корак је да дете само почне да поставља питања која захтевају да повезује ствари. То је онда дивергентно мишљење.“
Ранко Рајовић каже и да није дете које је интелигентно обавезно и даровито. Тек када се интелигенција развија и дете дође до тога да уме да мисли дивергентно, то је развој даровитости. То значи да методе морамо да мењамо већ од вртића, а посебно у школи, а не да од 20 интелигентне успемо да извучемо потенцијал само њих троје.
„Мора с њима да се ради. Они већ знају логичке задатке, то им ништа не значи, треба да им задајемо оне нелогичне.“ – тврди др Ранко Рајовић.
Објашњавајући шта под тим мисли, присетио се једног примера када је исти задатак поставио учитељима и деци у вртићу, а то је да нацртају да је мама одлетела. Учитељи су, наравно, нацртали маму у авиону, а дете маму која лети са крилима која јој излазе из главе. Похваливши овај други цртеж, Ранко је упитан како може да учи дете да крила расту из главе.
„Знају деца да крила не расту из главе, али пустите их! Нека цртају тако, ако кажемо не може овако, не може онако затварамо асоцијативне регије у мозгу, а оне су одговорне за дивергентно мишљење, а то је даровитост и креативност. Зато се каже да школа убија креативност.“
Детету одузмите кретање – ви сте зауставили његов развој
Иако је о томе много пута говорио, Ранко Рајовић не одустаје од тога да едукује родитеље. Говорећи о немирној деци, он је рекао да је детету енергија дата да се креће. То је његова потреба и то треба да буде у природи.
„Кад нису у природи, они у кући скачу, са кревета на фотељу, са фотеље на сто, па кажу дете хиперактивно. Није оно хиперактивно, оно има природну потребу за кретањем која му је одузета јер није напољу. Ако одузмемо детету могућност кретања, ми смо спречили његов развој.
Ја се залажем и за то да одмор у школи треба да траје 15 минута, да се деца за то време истрче, да не носе телефоне. Али ту су нам родитељи проблем – како ће дете без телефона? Па добро, нека га носи до школе, у школи нека га остави. То је одлука коју треба да донесе савет родитеља на нивоу школе. Не бих давао деци телефон до 10. године, да се ја питам. Цртане филмове кратко да, али вишесатно гледање у телефон не.“
„Родитељи желе и да реше проблем досаде детета, сад и одмах. Ако се дете пожали да му је досадно, ту је безброј канала и игрица које ће му родитељ ставити на располагање. Наша деца се не крећу, 50% њих има равна стопала кад полази у школу због недовољно кретања. Ми тако стварамо неспособну децу.“ – закључује др Рајовић