Doktor Ranko Rajović gostovao je u emisiji Jutro na Prvoj gde je govorio o inteligenciji kod dece, naslednom faktoru, razvoju, uticaju okruženja, kao i o tome kako roditelji mogu prepoznati nadareno dete.
Na pitanje da li se inteligencija nasleđuje, dr Rajović kaže da se nasleđuje potencijal, te da to što su mama i tata vrlo inteligentni samo znači da dete ima potencijal da i samo bude inteligentno, a da li će zaista i biti, zavisi od okruženja i stimulacije. On ističe i to da su tri faktora od izuzetnog značaja, a to je potencijal, okruženje i unutrašnja motivacija za učenje.
Dr Rajović bio je i predsednik Komiteta svetske Mense za darovitu decu i istraživanja koja su tada rađena pokazala su da jako puno dece, iako imaju urođen potencijal da razviju darovitost, to neće razviti jer nemaju podsticajno okruženje. Svega troje od 20 potencijalno darovite dece iskoristiće urođen potencijal, pa se dr Rajović pita – gde smo izgubili ovih 17?
„Nadarenost dece pokazuje se na više načina. Ta deca možda progovore ranije, pokazuju interesovanje za geografiju, enciklopedije, životinje, rano pokazuju želju da nauče da gledaju na sat. Već negde sa tri-četiri godine se ta interesovanja ispoljavaju. Oni pokušavaju puno toga da nauče. A ako roditelj onda kaže ‘nemoj sad da me to pitaš, nemam vremena’ i uključi TV, tu nema stimulacije. Gledanje u ekran smanjuje duboke regije u mozgu, pa tako i kognitivne sposobnosti. Vi imate inteligentno dete koje ne može da sedi, da uči, da čita duže od pet minuta, ali da igra igrice može. To je problem koji danas imamo i koji se zove hiperpažnja“ – kaže dr Rajović i dodaje da, ako dete najtežu stvar u životu, a to je govor, savlada do 3. ili 4. godine, to znači da ono može mnogo više ako ima dobre metode i podsticajno okruženje.
„Dete sa tri ili četiri godine, koje je naučilo da čita, ne mora nužno biti inteligentnije od vršnjaka, jer često im to roditelji guraju. Mnogo su važniji misaoni procesi. Mi moramo aktivirati dečji mozak na prirodan, biološki način.“ – objašnjava dr Rajović.
On kaže da je učenje novih stvari za decu izvor sreće. Dete kad shvati da je naučilo da hoda, da vozi bicikl ili radi nešto drugo što ranije nije umelo, luči se endorfin, hormon sreće i dete se raduje tome. I kad, recimo, dete od 3-4 godine nauči zastave, pa simbole automobila, jer ga zanima, ono onda pokazuju to mami i tati, mama i tata se oduševe i tu sve staje. Ne ide se korak dalje. Ništa se ne preduzima. Dr Rajović ovo ističe kao veliki problem našeg društva.
Kineske države, kaže, rade potpuno drugačije. Kinez kada čita on mora da misli jer mora da čita simbole i da ih povezuje sa njihovim značenjem. Oni od najranijeg uzrasta uče da povezuju i na taj način razvijaju regije u mozgu.
„A mi kad čitamo nekad ne znamo šta smo pročitali.“ – objašnjava dr Rajović i dodaje da to ne znači da naša deca treba da počnu da uče kineski, kao što su razumeli u nekim vrtićima, pa su uveli i to.
„Kineski je za Kineze, nije za nas. On će te simbole viđati na poslu, u prodavnici, u svakodnevnom životu, naša deca neće. Zato smo i rekli da je okruženje važno 100%, deca treba da se razvijaju u skladu sa svojim okruženjem.“
Divergentno mišljenje ključno za razvoj darovitosti
Decu treba da učimo simbole ne zato da bi ono znalo 100 simbola, već da bi naučilo da povezuje. Pa tako, kad roditelji idu do vrtića, mogu deci da pokazuju simbole automobila – ovo je Fiat, to je Tojota… Pa bi sledeći korak trebalo da bude da pričaju o tome da se Fiat pravi u Italiji, a da je Tojota iz Japana.
„Tako se deca uče da povezuju stvari, pa vi kad pitate dete od pet godina sa kojim se radilo šta povezuje čizmu i picu, ono će vam reći Italija. To se zove konvergentno mišljenje. Sledeći korak je da dete samo počne da postavlja pitanja koja zahtevaju da povezuje stvari. To je onda divergentno mišljenje.“
Ranko Rajović kaže i da nije dete koje je inteligentno obavezno i darovito. Tek kada se inteligencija razvija i dete dođe do toga da ume da misli divergentno, to je razvoj darovitosti. To znači da metode moramo da menjamo već od vrtića, a posebno u školi, a ne da od 20 inteligentne uspemo da izvučemo potencijal samo njih troje.
„Mora s njima da se radi. Oni već znaju logičke zadatke, to im ništa ne znači, treba da im zadajemo one nelogične.“ – tvrdi dr Ranko Rajović.
Objašnjavajući šta pod tim misli, prisetio se jednog primera kada je isti zadatak postavio učiteljima i deci u vrtiću, a to je da nacrtaju da je mama odletela. Učitelji su, naravno, nacrtali mamu u avionu, a dete mamu koja leti sa krilima koja joj izlaze iz glave. Pohvalivši ovaj drugi crtež, Ranko je upitan kako može da uči dete da krila rastu iz glave.
„Znaju deca da krila ne rastu iz glave, ali pustite ih! Neka crtaju tako, ako kažemo ne može ovako, ne može onako zatvaramo asocijativne regije u mozgu, a one su odgovorne za divergentno mišljenje, a to je darovitost i kreativnost. Zato se kaže da škola ubija kreativnost.“
Detetu oduzmite kretanje – vi ste zaustavili njegov razvoj
Iako je o tome mnogo puta govorio, Ranko Rajović ne odustaje od toga da edukuje roditelje. Govoreći o nemirnoj deci, on je rekao da je detetu energija data da se kreće. To je njegova potreba i to treba da bude u prirodi.
„Kad nisu u prirodi, oni u kući skaču, sa kreveta na fotelju, sa fotelje na sto, pa kažu dete hiperaktivno. Nije ono hiperaktivno, ono ima prirodnu potrebu za kretanjem koja mu je oduzeta jer nije napolju. Ako oduzmemo detetu mogućnost kretanja, mi smo sprečili njegov razvoj.
Ja se zalažem i za to da odmor u školi treba da traje 15 minuta, da se deca za to vreme istrče, da ne nose telefone. Ali tu su nam roditelji problem – kako će dete bez telefona? Pa dobro, neka ga nosi do škole, u školi neka ga ostavi. To je odluka koju treba da donese savet roditelja na nivou škole. Ne bih davao deci telefon do 10. godine, da se ja pitam. Crtane filmove kratko da, ali višesatno gledanje u telefon ne.“
„Roditelji žele i da reše problem dosade deteta, sad i odmah. Ako se dete požali da mu je dosadno, tu je bezbroj kanala i igrica koje će mu roditelj staviti na raspolaganje. Naša deca se ne kreću, 50% njih ima ravna stopala kad polazi u školu zbog nedovoljno kretanja. Mi tako stvaramo nesposobnu decu.“ – zaključuje dr Rajović