Увек је питање родитеља – шта сад? Добили су дете и шта сад треба да раде? Како да му развију говор, да развију машту, да дете буде паметно?
То се ради од рођења. Сећам се једне конференције на којој је неко причао о томе како не треба дете до не знам које године оптерећивати неким задацима. Па чекајте. Не ради се ту о оптерећивању или неоптерећивању детета.
ДЕТЕ МОРА ДА МИСЛИ.
Дакле, дете се родило, мозак је укључен и чека информације. И од тих онформација које добије, мозак се развија.
Дете чим се роди, ми одмах морамо да причамо с њим. Ово је мама, ово је бака, сад те мама носи, идемо у купатило… Мама треба од првог дана прича с бебом као да је она све разуме. Тата такође.
Зашто је то тако важно?
Кад је професорка Сузан Гринфилд са Оксфорда решила да истражи да ли постоји ген за музику, отишла на Нови Зеланд где живи племе Маора. Они су јако музикалан народ. И дошла је до закључка да тај ген – не постоји. Па откуд онда да једна популација буде тако музикална, готово 100%? Онда је видела јако леп обичај. Свака трудна жена мора да дочека бебу песмом. А беба мора да зна ту песму. А како ће беба знати песму? Па мама јој пева док је трудна, чим осети прве покрете. Мора да искомпонује једну песму коју ће увек певати. Кад се беба роди, мама пева ту песму. Кад плаче, мама пева ту песму. Кад има температуру, мама пева ту песму. Ако није ту мама, ту је тата, брат, сестра…
Првим даном живота морамо да причамо с бебом. Тако се учи говор. Не тако што дете ставимо пред ТВ. Кад то урадимо, дете прима те речи или речи страног језика на ком је цртани. И разумеће га, али можда неће знати да прича. Значи прве интеракције морају бити са живим бићем, а не да буде ТВ. Родитељи су ти који у првом периоду треба да причају са дететом, а не специјални програми.
Свако дете има специјалне неуроне који као огледало пресликавају, имитирају шта мама и тата раде. Мама се смеје, беба се смеје. Мама има неку мимику, беба то исто направи. Ако беба гледа у ТВ не развија ништа. То је дете које без мишићних активности долази до 3. или 4. године и као да има аутизам. А нема. Али је успорено негде у развоју, нема интеракцију. То значи да родитељи од првог дана треба да преузму ту улогу – да се прича, да се ради са дететом, да се носи на рукама, да се врти по рукама, да се развија. Сваки тај моторички покрет активира неку регију мозга. И велика је грешка ставити мало дете пред екран и мислити да ће оно научити говор. Неће. Можда ће разумети тај неки језик, али развој тече у интеракцији, од првог дана.
Такође, оно што увек говорим родитељима – чврста храна. Јесу кренули доњи зубићи? Одмах се полако уводи чврста храна и постепено повећава. А са 18 месеци деца већ морају бити на чврстој храни, како би развијали мишиће уста и језика и како би цео говорни апарат био развијен.
Кад се ови услови испуне, проговориће на време, а не као данас што имамо ситуацију да до 3. или 4. године деца не говоре. То је онда велики проблем и таквом детету се може помоћи, али је врло тешко.
Дакле, порука за родитеље: говорити детету од првог дана, што мање екрана и да се чврста храна уведе по процедури како је предвиђено.
Др Ранко Рајовић, емисија „Вијугавим друмом са Ранком Рајовићем“