Šta znači estetsko ponašanje?
– Znači da otac ne dođe kući pijan, da ne lupa po kući, da jede kao čovek, a ne da jede halapljivo i da sve uprlja oko sebe. Naše estetske i etičke potrebe uobličavaju naše nagone. Kad smo gladni, uzdržimo se dok se sto postavi, dok se operu ruke i svi sednemo da jedemo. Nijedna nagonska potreba ne sme da se zadovoljava kako stigne, nego kako je mi našom slobodnom voljom uobličimo. Slobodna volja, estetski i etički principi sa kojima smo se rodili, modeluju naš nagonski svet i naša ponašanja. Problem svesnosti je, u stvari, problem našeg života. Francuski filozof Bašelar kaže: „Čovek ne živi iz impulsa i moranja, nego živi iz slobode volje”. Jedino čovek živi iz slobode volje. To je svesnost i usmerenost ka nekom smislu u budućnosti, što nas vuče i što modeluje naša ponašanja. Naše ponašanje razbija to što nemamo razvijenu svesnost i smisao šta želimo u sebi da postignemo. Vreme u kome živimo je usmereno da razbija svesnost i smisao. Zbog toga je teško vreme u kome živimo, sve je napadnuto protiv smisla naše svesnosti, smisla porodičnog života, smisla estetizovanja nagonskog. Gubi se taj časni smisao onog što radimo, a bez toga, časnog i smisla, mi smo neurotični i uplašeni.
Ima stavova da dete ne treba hvaliti da se ne bi „razmazilo”. Da li su detetu ipak potrebne pohvale u građenju samopouzdanja?
– Kada se neki čovek moli Bogu, onda želi i da je u milosti Božjoj. I dete želi da bude u milosti Božjoj. Ono želi da bude u milosti tate i mame. Naš osmeh, naša ljubav, naša reč, od nultog dana izvlače iz deteta kao biološkog entiteta njegov ljudski i duhovni supstrat. Bez tog osmeha, bez grljenja i maženja – a to je za njega uvek nagrada – bez reči koje će pratiti to dete, bez onog „sad si bio pametan, dete moje”, bez toga nema izlaska čoveka iz njegove biološke ljušture. Izaći iz biološke ljušture, odgađati svoje nagonske potrebe da bih mogao da naučim lekciju, da bih mogao da budem bolji umetnik, bolji naučnik, da bih mogao da bolje orem njivu da više rodi, da bih ostvario smisao svog života – to je ono što nas čini ljudima.
Bez gratifikacije, bez nagrade i ljubavi toga nema. Uspeh nas čini boljim, ljubav nas čini boljim, to nas tera da napredujemo. A kritika je naš pad. Mnogo je važnije dete pohvaliti kad uradi nešto dobro, nego izgrditi ga kad je uradio neko zlo. To zlo će da usahne, da uvene, ako za sve što je dobro radio, naiđe na pohvalu i na naše radovanje. Treba da ga pohvalimo ne kad je pobedio drugog u nečemu, već kad je pobedio sebe, ako je danas bolji nego juče.
Zašto se kod dece javljaju strahovi i kako se oni prevazilaze?
– To sve zavisi od ponašanja okoline i roditelja. Nijedan strah kod deteta, nijednu grešku koju dete napravi, ne treba dramatizovati. „Jao, šta si to uradio? Kako si takvu glupost pomislio?” – to se nikad ne kaže deci. Sve što se događa treba ispričati, raspričati, raspraviti, u nekom dijaloškom odnosu, bez prebacivanja, tako da se ne dramatizuju situacije. S decom treba razgovarati kao s odraslima, na teme koje njih interesuju. Strah će imati dete kad vidi da i mama ima strah. Kad se mama unezveri što je on pao sa stolice. A ako ona kaže: „Sad će to proći”, pa ga poljubi, on odmah prestane da plače. Po našoj fizionomiji, dete prepoznaje potrebu da bude uplašeno.
1 2 3