Сретох јуче комшиницу испред лифта. Питам како су сви, како мајка, како деца… Каже “баба се држи, а деца, ево, направила им палачинке, па неће с џемом, а знате какав леп џем од кајсија имам, домаћи…“ Деца, иначе имају цирка двадесет пет, двадесет шест година.
Е па, драга децо, ви што “нећете с џемом“… Знам да сте млади и лепи и паметни и да све знате најбоље. И да су ваша непца истанчана. Да не једете чварке, кавурме, шваргле, пасуље. Да не знате шта је казан и да се помало гнушате свега народног па и народне кухиње. Знам да су вам родитељи глупи, досадни и да паниче без потребе. Знам и да није лако бити млад, данас. До јуче се живот ширио пред вама као какав шведски сто у хотелу с пет звездица и могли сте да бирате. Али, ако нисте знали – ових дана баш и не стојимо најбоље. Врста нам је угрожена, изумрећемо као диносауруси, и како да кажем – то што ви “нећете с џемом“, сада нам баш и не представља приоритет.
Знате, драга децо, овај народ је претрпео свашта. Можда нисте били на том часу, али онај први велики рат однео је шездесет посто популације. Шездесет посто здравих, правих, радно способних људи. Мој прадеда је прешао преко Албаније. У једним опанцима. С гуњем преко леђа. Мој деда је завештао бубреге комунистима. Мој отац је провео, за време овог последњег рата, три године на месту које баш и није било угоститељски објекат. Чак ни угоститељски објекат затвореног типа. Ја сам с четрнаест изгубила целу једну земљу, град и неке драге људе. И нико ме није ништа питао. После тога је било бомбардовање и још пар година које су појели скакавци. А опет – сви смо до једног – преживели. Не зато што у фамилији имамо неке супер-моћи. Нико од нас не уме да лети, немамо криптонски вид, не телепортујемо се и не веремо по зградама као спајдермени. Немамо чак ни супер одела. Али знамо кад треба стати и прилагодити се. Јер никад се ситуација не прилагођава човеку, већ само човек ситуацији.
Зато вас молим да на тренутак заборавите на све оно што сте до сада знали и да, бар једном у животу, станете уз своје родитеље. Да схватите да вам нису четири године и да нема смисла да се прострете посред радње и урлате довољно гласно – па ће вам мама купити то што желите. И нису вам четири године, мада то што сте је управо послали по еурокрем – помало говори у прилог томе.
Многи од вас ће, у данима који следе, искусити интензивно одрастање. Живот по убрзаном курсу. Неки ће по први пут заиста искрено проговорити о себи. Неки ће и даље фолирати и наставити да играју своје мале улоге. Неки ће по први пут након пет година пољубити ћалета. Неке ће мајке по први пут плакати пред децом. Много тога ће нам се по први пут десити.
Немам чак ни ту супер-моћ да све предвидим. Али се искрено надам да ћете из свега изаћи као бољи људи, млади људи којих се нећемо стидети. Ако ништа друго, а онда барем људи који ће знати да цене оно што имају и оне које имају. Оне који ће умети да кажу “мама, је л’ треба нека помоћ“…“пусти, ћале, ја ћу то“, или барем “баба, ја ћу с џемом“.
Аутор: Даниела Бакић