Драга личност мог детињства
Моје детињство је пуно мени драгих личности, али као и свако друго дете имам оне најважније и најдраже. Једна од њих је и мој тата.
Мој тата се зове Ненад, има црну косу и браон очи. Омиљени спорт му је фудбал.
Стил облачења му је спортски, а омиљена животиња му је коњ. Има четрдесет две годинеи већ дуго је запослен у једној грађевинској фирми у којој га сви веома поштују и воле.Многи су му постали пријатељи и често га посећују. Много и свакодневно ради, а то мисе нимало не свиђа. Са мном проводи све своје слободно време прегледајући ми домаћи или објашњавајући ми неку нову лекцију из математике. Њему је једино недеља нерадни дан, али и недељом увек нешто ради. Помаже по кући, ради нешто напољу или игра игрице на компјутеру.
Волим свог тату, а из којих разлога то не могу да набројим јер би ми потребна цела
свеска да бих све написала.
Марија Витас 4/3
Драга личност мог детињства
Много драгих личности остало је у сећању из мога детињства, а једна од највећих
је мој деда.
Мој деда се звао Станко. Имао је кратку, седу косу и зелене очи. Његове очи као да су знале да говоре. Увек када би ме погледале, јасно би ми рекле да ме воле. Највише сам волео када остане код куће, јер се тада по цео дан игра са мном игрице, које смо по ко зна колико пута играли у току дана.Сећам се како се са мном смејао, толико гласно, да тај глас још увек могу да чујем.Мог деду су сви волели. Био је омиљен лик за сву децу у крају.
Када сам кренуо у први разред, увек ме је чекао испред школе, раширио обе руке и обавезно ме пољубио у косу. Увек би ми говорио да сам ја његов живот, и његова највећа радост. И он је био моја највећа радост. Његове руке би ме обрадовале свакога дана. Увек су ми доносиле
играчке, слаткише, и увек би ми дале аплауз за било каквав потез.
Био сам најсрећније дете на свету, док ме једнога дана није пресекла најтужнија вест. Мој деда Станко имао је 65 година када ме је оставио. Нисам желео да прихватим истину која ме је много растужила. Како је могуће да ме неко остави, неко кога толико волим?
Памтићу своје детињство као један најлепши сан. Мог деду никада нећу заборавити.
Он ће у мом сећању остати заувек насмејан и драг.
Алекса Илић 4/3
ПОГЛЕДАЈТЕ И Лик моје мајке
ДРАГА ЛИЧНОСТ МОГ ДЕТИЊСТВА
Да ли постоји лек за неизмерну бол која ми пробада срце? Хоће ли заувек овако бити, или ће доћи тај тренутак када ћу га поново загрлити,пољубити и рећи колико ми недостаје… Недостаје ми његова близина, његова рука и његове речи које су ми давале снагу… И сада, када погледам назад, видим срећно дете које се игра са својим дедом.
Јунаком свог детињства, а то дете сам ја…
Био је снажан човек, храбар и помало тврдоглав… Звао се Стево. Знам да ме јенајвише волео, иако је тешко показивао љубав. У његовом строгом погледу налазиле сусе речи, огромна љубав која полако плива ка површини… И осмех који сам му ја мамилана лице… Куповао ми је све што бих пожелела, да је могао и звезде са неба би ми скинуо… Само да нису толико далеко! Био је мој узор, мој јунак, којем сам се дивила. Његовој
снази, храбрости и вољи за животом. Волео је да збија шале и да ме засмејава, прави смицалице баби, да би мене насмејао, а после би ми препричавао своје догодовштине из детињства. Зашто је отишао? И зашто знам да се никада неће вратити? Волела бих да имам одговоре на ова питања, али немам. Нисам веровала да је тешко, да неко може оволико да недостаје, да ми фале његове речи, фали ми осмех и загрљаји. Све те успомене понекад ме плаше и ствара се страх да би опет изгубила особу коју волим, сузе ми низ лице клизе. Али онда се враћам у ту сурову реалност. Где су сви око мене срећни. Све сузе света сапрала је киша, а после нисам сигурна ни да сам плакала. Ипак враћам се свом стварном животу, а у себи и даље тражим ток до луке среће. Увече кад падне ноћ, дугим сатима; сакати срце; кад се сетим свега, зауставићу време, казаљке ће стати, а космос ће чекати, само да умем да те вратим, а знам да нема даље, све је лаж. Ћутим и задржим у себи све што осећам.
Кад тако оде једна особа, увек остају успомене, памте се лепе ствари које ће заувекостати у срцима. Јер знам да ме чува и да ме гледа, иако ја њега не видим, знам види он мене.
Николина Рекић 4-3
Личност коју ћу памтити
Када сам кренула у вртић, први пут сам се срела са васпитачицом Анђелком. Она има кратку, плаву косу и плаве очи. Сви смо је звали Анђа. Свако јутро нас је дочекивала уз мио осмех и обраћала нам се нежним гласом. Увек се лепо облачила. Красили су је стрпљење и доброта. Много се трудила да нас што више научи и да нас што боље припреми за школу и даљи живот. Умела је да се игра и шали са нама, да причамо смешне вицеве…
Били смо на зимовању, на Гочу са Анђом. Санкали смо се низ брдо, а на крају стазе ударили смо у једно брдо и сав снег је пао на њу. Смејали смо се, а она се није љутила.
Радо се сећам своје васпитачице, јер ме је научила много тога. Њени савети су ми помогли да лакше прихватим школу и животне обавезе. Кад год могу, одем у вртић да је видим…
Наталија ТОМИЋ, 4/4