Draga ličnost mog detinjstva
Moje detinjstvo je puno meni dragih ličnosti, ali kao i svako drugo dete imam one najvažnije i najdraže. Jedna od njih je i moj tata.
Moj tata se zove Nenad, ima crnu kosu i braon oči. Omiljeni sport mu je fudbal.
Stil oblačenja mu je sportski, a omiljena životinja mu je konj. Ima četrdeset dve godinei već dugo je zaposlen u jednoj građevinskoj firmi u kojoj ga svi veoma poštuju i vole.Mnogi su mu postali prijatelji i često ga posećuju. Mnogo i svakodnevno radi, a to mise nimalo ne sviđa. Sa mnom provodi sve svoje slobodno vreme pregledajući mi domaći ili objašnjavajući mi neku novu lekciju iz matematike. Njemu je jedino nedelja neradni dan, ali i nedeljom uvek nešto radi. Pomaže po kući, radi nešto napolju ili igra igrice na kompjuteru.
Volim svog tatu, a iz kojih razloga to ne mogu da nabrojim jer bi mi potrebna cela
sveska da bih sve napisala.
Marija Vitas 4/3
Draga ličnost mog detinjstva
Mnogo dragih ličnosti ostalo je u sećanju iz moga detinjstva, a jedna od najvećih
je moj deda.
Moj deda se zvao Stanko. Imao je kratku, sedu kosu i zelene oči. Njegove oči kao da su znale da govore. Uvek kada bi me pogledale, jasno bi mi rekle da me vole. Najviše sam voleo kada ostane kod kuće, jer se tada po ceo dan igra sa mnom igrice, koje smo po ko zna koliko puta igrali u toku dana.Sećam se kako se sa mnom smejao, toliko glasno, da taj glas još uvek mogu da čujem.Mog dedu su svi voleli. Bio je omiljen lik za svu decu u kraju.
Kada sam krenuo u prvi razred, uvek me je čekao ispred škole, raširio obe ruke i obavezno me poljubio u kosu. Uvek bi mi govorio da sam ja njegov život, i njegova najveća radost. I on je bio moja najveća radost. Njegove ruke bi me obradovale svakoga dana. Uvek su mi donosile
igračke, slatkiše, i uvek bi mi dale aplauz za bilo kakvav potez.
Bio sam najsrećnije dete na svetu, dok me jednoga dana nije presekla najtužnija vest. Moj deda Stanko imao je 65 godina kada me je ostavio. Nisam želeo da prihvatim istinu koja me je mnogo rastužila. Kako je moguće da me neko ostavi, neko koga toliko volim?
Pamtiću svoje detinjstvo kao jedan najlepši san. Mog dedu nikada neću zaboraviti.
On će u mom sećanju ostati zauvek nasmejan i drag.
Aleksa Ilić 4/3
POGLEDAJTE I Lik moje majke
DRAGA LIČNOST MOG DETINJSTVA
Da li postoji lek za neizmernu bol koja mi probada srce? Hoće li zauvek ovako biti, ili će doći taj trenutak kada ću ga ponovo zagrliti,poljubiti i reći koliko mi nedostaje… Nedostaje mi njegova blizina, njegova ruka i njegove reči koje su mi davale snagu… I sada, kada pogledam nazad, vidim srećno dete koje se igra sa svojim dedom.
Junakom svog detinjstva, a to dete sam ja…
Bio je snažan čovek, hrabar i pomalo tvrdoglav… Zvao se Stevo. Znam da me jenajviše voleo, iako je teško pokazivao ljubav. U njegovom strogom pogledu nalazile suse reči, ogromna ljubav koja polako pliva ka površini… I osmeh koji sam mu ja mamilana lice… Kupovao mi je sve što bih poželela, da je mogao i zvezde sa neba bi mi skinuo… Samo da nisu toliko daleko! Bio je moj uzor, moj junak, kojem sam se divila. Njegovoj
snazi, hrabrosti i volji za životom. Voleo je da zbija šale i da me zasmejava, pravi smicalice babi, da bi mene nasmejao, a posle bi mi prepričavao svoje dogodovštine iz detinjstva. Zašto je otišao? I zašto znam da se nikada neće vratiti? Volela bih da imam odgovore na ova pitanja, ali nemam. Nisam verovala da je teško, da neko može ovoliko da nedostaje, da mi fale njegove reči, fali mi osmeh i zagrljaji. Sve te uspomene ponekad me plaše i stvara se strah da bi opet izgubila osobu koju volim, suze mi niz lice klize. Ali onda se vraćam u tu surovu realnost. Gde su svi oko mene srećni. Sve suze sveta saprala je kiša, a posle nisam sigurna ni da sam plakala. Ipak vraćam se svom stvarnom životu, a u sebi i dalje tražim tok do luke sreće. Uveče kad padne noć, dugim satima; sakati srce; kad se setim svega, zaustaviću vreme, kazaljke će stati, a kosmos će čekati, samo da umem da te vratim, a znam da nema dalje, sve je laž. Ćutim i zadržim u sebi sve što osećam.
Kad tako ode jedna osoba, uvek ostaju uspomene, pamte se lepe stvari koje će zauvekostati u srcima. Jer znam da me čuva i da me gleda, iako ja njega ne vidim, znam vidi on mene.
Nikolina Rekić 4-3
Ličnost koju ću pamtiti
Kada sam krenula u vrtić, prvi put sam se srela sa vaspitačicom Anđelkom. Ona ima kratku, plavu kosu i plave oči. Svi smo je zvali Anđa. Svako jutro nas je dočekivala uz mio osmeh i obraćala nam se nežnim glasom. Uvek se lepo oblačila. Krasili su je strpljenje i dobrota. Mnogo se trudila da nas što više nauči i da nas što bolje pripremi za školu i dalji život. Umela je da se igra i šali sa nama, da pričamo smešne viceve…
Bili smo na zimovanju, na Goču sa Anđom. Sankali smo se niz brdo, a na kraju staze udarili smo u jedno brdo i sav sneg je pao na nju. Smejali smo se, a ona se nije ljutila.
Rado se sećam svoje vaspitačice, jer me je naučila mnogo toga. Njeni saveti su mi pomogli da lakše prihvatim školu i životne obaveze. Kad god mogu, odem u vrtić da je vidim…
Natalija TOMIĆ, 4/4