Svi mi želimo da budemo savršeni roditelji. Zbog toga možda ostajete kod kuće i ne radite posao koji volite. Ili, možda radite puno radno vreme, a kad dođete kući pokušavate da zaboravite svoj umor, kako biste skuvali ručak, raširili veš, spremili stan i odvojili ono malo vremena za kvalitetno porodično druženje.
Želimo da postignemo sve. Većini mama to baš i ne uspeva. Kako biste samo izašli napolje sa svojom decom, spremate se minimum pola sata. A Vi, uprkos svemu, izlazite u trenerci, bez šminke, sa čuvenom „tuš frizurom“, jer niste imali vremena za drugu. Kad izađete napolje, jurite za svojom decom, brinete da ne istrče na put, padnu i udare se. Ali, sve to stoički podnosite.
Međutim, dođe dan kada više ne možete. Počnete sebe da hvatate kako pričate o svim negativnim aspektima roditeljstva. Dok Vam drugi govore koliko Vam je slatko i dobro dete, Vi odgovarate: „Da, ovog trenutka jeste. Ali, inače ne znam šta ću sa njim.“
Naše dete ide svuda sa nama. Opušteno smo šetali, pa čak i seli u kafić da popijemo kafu sa prijateljima. Naše dete je retko plakalo. Jedini „problem“ je što je izuzetno živahno. Nema mira ni sekund. Svuda trči, želi sve da vidi, ne plaši se ničega i sve bi da proba. Ali, to je sve normalno za dvogodišnje dete. Ne bi valjalo da je drugačije.
Sa svojim detetom provodim ceo dan. I do sad sam bila veoma uspešna u svemu. Imala sam strpljenja. Mnogo. Stizala sve. Ali, u poslednje vreme to ne uspevam. Umorna sam. Pričam sa drugaricom koja me savetuje: „Moraš naći i malo vremena za sebe.“ Blago sam se nasmejala i upitala: „Kada?“ Ona je nastavljala: „Zaista loše izgledaš. Izbori se za malo svog vremena.“
Zaista nisam obraćala pažnju na to kako izgledam. Nisam primećivala koliko sam bleda, koliki su mi podočnjaci i da li sam smršala. Ali, znala sam da je u pravu. Više nisam mogla da uživam toliko u ulozi mame jer sam svakog dana bila sve umornija i umornija.
Nešto mi je kliknulo u glavi. Plašila sam se da se ne razbolim. Ne zbog same sebe, već zbog deteta. Kako ćemo funkcionisati ako padnem u krevet? Počela sam drugačije da funkcionišem. Nije to bila neka velika promena, ali ja sam osetila boljitak. Kada je suprug bio kod kuće, nisam svaki put odlazila u šetnju sa njima. Ponekad bih ostajala kod kuće i provela mirnih sat vremena u kupatilu.
S vremena na vreme bih odlazila sa svojom prijateljicom u šetnju. Sama, bez deteta. Iako me ne bi bilo čitavih sat vremena, vraćala sam se svojoj kući kao da sam ceo dan bila odsutna. Jedva sam čekala da se igram sa svojim detetom. Osećala sam se kao da sam se naspavala i započela novi dan.
Zato, drage mlade mame, nemojte težiti savršenstvu. Ponekad ćete imati loš dan. Ponekad će Vaša deca biti nemoguća, a Vi ćete biti na ivici pucanja. Kako biste smanjile učestalost ovih ispada, morate živeti i još neku ulogu osim uloge mame. Morate biti i obična žena, prijateljica, supruga…
Neka sudovi ostanu neoprani. Svakako ćete ih oprati malo kasnije. Izborite se za pola sata dnevno koji će biti posvećeni samo Vama. I tad budite sve ono što želite, a ne uspevate. Zaboravite savršeno roditeljstvo. Ono ne postoji. Trudite se da budete što bolji sebi i svom detetu.
O. B. diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
Izvor: roditelj.akademijaoxford.com