Драги мужу, не тако далеко у будућности чека нас живот у ком ћемо малена, крезава, слатка и насмејана лица гледати на фотографијама уместо да су пред нама сваког дана. Столови умрљани фломастерима, фрижидер с ког спадају цртежи једва благо причвршћени магнетима, па и корпе веша пуне одеће са суперхеројима, биће само успомене.
Кревет ће нам бити довољно велики, а мали лактови и колена неће нас будити из сна. Само ће се наша стопала ујутру додиривати.
Све лепе вазе које имамо биће на дохват руке, јер неће бити малих руку да их оборе, нити лопти које им прете. Шоље пуне вреле кафе ћемо без страха спуштати на ивицу стола.
Банковни рачуни празниће се спорије, ташна с којом излазим из стана биће мања и празнија, а за улазак у ауто неће нам више требати читава вечност.
А тек календар! Неће у њему више бити дана препуних одвожења на тренинге, часове плеса и енглеског. И викенди ће бити баш викенди, а не дани испуњени дечјим рођенданима, утакмицама, плановима.
Добићемо прилику да се упознамо трећи пут. Пре њих, с њима и коначно кад само две јакне буду висиле на оном чивилуку у ходнику.
Ауто ће бити коначно чист, а ти и ја моћи ћемо да разговарамо сатима да нас нико не прекине. Без пискутавих гласова са задњег седишта који нешто траже или постављају питања на која немамо одговор.
Кад пожелимо да изађемо у позориште или на вечеру, моја мама неће више морати никог да причува. И више нећемо спавати с једним оком отвореним чекајући да чујемо звук малих стопала, кашаљ или комешање из суседне собе.
Слобода.
Али она која је тешка.
Кућа ће бити чиста, смећемо да купимо онај светли кауч и столице што иду уз њега. И више нећемо имати шаренило по читавој кући коју смо тако радо опремали да буде све у складу. Знаш како нас понекад то шаренило нервира? Знаш, оно што долази уз смех од срца и радост због малих ствари?
Трпезаријски сто биће нам огроман и коначно нећемо никог морати да убеђујемо да поједе макар једну кашику спанаћа.
Кад се туширамо, нећемо морати више да гасимо воду јер нам се причињава да неко плаче, кафу ћемо пити топлу, а вечери ће бити тихе.
Али баш у тим моментима, сетићемо се.
Сетићемо се првих речи, локница, првих загрљаја, тренутака у којима нам се чинило да више не можемо и оних пар секунди касније, када бисмо схватили да морамо. И смејаћемо се и плакаћемо, баш као и тада.
Чека нас живот у будућности и сваког дана је све ближе. Зато, молим те, хајде да се препустимо овом хаосу који је ту око нас ДАНАС. Хајде да нас будућност сачека још мало. Јер волим овај живот с тобом и с њима. Баш овакав какав је сад.
Инспирација за текст: песма Џесике Урлих „Предивни хаос“