Dragi moji prosvetni radnici (čast izuzecima), moj san je da radim u školi, da pomognem mladim ljudima da oblikuju svoj karakter i dobro trasiraju svoj temperament. Da budem prvi pomoćni trener roditelja, mada su oni posebna tema, za neki drugi put.
Sve više čitam i slušam o vršnjačkom nasilju, o nezainteresovanosti učitelja, nastavnika i profesora. Gledam kako vi, koji živite moj san, uništavate tu profesiju. Ponašate se kao manuelni radnici na traci, bez trunke individualnog pristupa bilo kome. Krivite sistem, roditelje i decu, i donekle ste u pravu, ali vi ste sistem, a od svega nabrojanog deca su najmanje kriva. Vi oblikujete njih, a ne oni vas, oni vas oponašaju. A vi? Sve ste sveli na formu i uporno gubite na suštini. Čitam pre neki dan – nikad više odlikaša – dodala bih – nikad više vršnjačkog nasilja, površnog znanja i petica datih linijom manjeg otpora. Vi ste ugroženi zakonom, roditelji će da se bune, deca da se žale – „Nema veze, sine, dobro je to, sedi 5“. Sveli ste znanje na pet brojki, a deca o životu pojma nemaju. Škole se deklarišu kao obrazovno-vaspitne ustanove. Gde se izgubio vaspitni momenat? Vi ih učite da postanu poslušno stado slepog čobanina, bez svog stava, mišljenja i hrabrosti da stanu iza istog.
Učite ih srpski jezik, maternji. Silna gramatička pravila, pravopis, književnost – ova knjiga mora da se pročita do tad. Jeste li im objasnili da nije lepo da psuju na tom jeziku? Jeste li ikada pričali sa njima da su žargoni i slengovi potpuno u redu do određene mere? Jeste li dali predlog da sami odaberu knjigu, da vam je interpretiraju i objasne zašto im se baš ona dopala? Verovatno ne jer prepisujete iste analize tekstova koje ste napisali kao pripremu za svoj prvi čas u životu na tu temu. Kako oni da rade na sebi kada Vi ne radite na svojim predavanjima? Jeste li im ikada rekli da treba da persiraju sa jednakim poštovanjem i Vama, i tetkicama, i domaru i direktoru? Objasnite im i kad se ćuti i zašto. Da postoji više vrsta ćutanja – empatično, pametno, kada ih neko grdi, a znaju da su krivi? Podsetite ih na četiri čarobne reči, svaki dan ih podsećajte na njih – svojim primerom u odnosu sa okolinom. Jezik nije skup pravila i desetak interpretacija školske lektire.
Oni se tuku na odmoru, a vi ih na trećem času učite razlomke. Polovina je manja od celog. Kada podelite nešto ostaje vam upola manje.
Recite im da kada podele ljubav i poštovanje dobiju dva puta više.
Objasnite im kako da se ponašaju kada naiđu na ljude kod kojih 2 i 2 nisu 4, nego 5 ili 3, u zavisnosti šta im je potrebno.
Neka broje do 10, do 100, do 1000 kada se razbesne. U tom trenutku sebi oduzimaju te sekunde života, a razlika je opet pozitivna.
Zamislite nekog ko završava engleski jezik i posle odbrane diplomskog neko ga pita šta je limes. Teži nečemu, a nikada ne stiže – to je ono što ne treba da dozvole sebi u životu. Učite ih da teže i dosegnu svoj san. Primenite sve operacije i sve lekcije na takav način da ih nikada ne zaborave.
Ja sam uvek volela biologiju i sada dosta znam, ali ima onih koji znaju samo definicu ćelije. Recite im da nije dobro da postanu paraziti, ni svojih roditelja ni svog društva, ali da je podjednako loše da iz bilo kog razloga trpe iste. Kako da postupe kada naiđu na debelokožce u ljudskom obliku? Biće takvih, i sami znate. Kako da se ne okliznu na sluz podanika debelokožaca koju će im namerno ostavljati na putu? Šta da rade sa moralnim amebama u svom okruženju? Anatomija je nešto efektnija jer upoznaju sebe. Odlično je da znaju kako funkcioniše koji deo njihovog tela i detaljan sastav sekundarne mokraće, mada znate da će to znanje trajati jedno polugodište. Još bolje je da znaju da su neophodni preventivni pregledi da bi sve radilo kao što piše u knjizi. Kad ih ništa ne boli da odu kod lekara iako znaju će da čekaju ceo dan – strpljen spašen. Ekologija bukvalno znači da se u dvorištu posle odmora ne nađe nijedan papir van kante za smeće. Povedite ih da čiste oko reke, objasnite im zašto je to bitno.
Svet oko nas nije kruženje vode u prirodi. To možete da im objasnite sa čašom vode i jednom malo jačom lampom. Svet oko nas je društvo koje nas okružuje. Nije sramota nemati. Sramota je zadirkivati nekoga zato što nema. Sramota je maltretirati nekoga zato što nema. Svet oko nas za njih same je bumerang. To je bez greške Njutnov zakon akcije i reakcije. Šta ste dali to će da vam se vrati. Ako nista platili na mostu, platićete na ćupriji. Etika je bitna, ali primenjena. Biti dobar čovek košta tačno 0 dinara, ali opet nije jeftino.
Vrlo je bitno da znaju da je pogrešan stav bolji od toga da nemaju stav. Ako im je nešto poznato, stav je imperativ. Pavlaka može da bude neutralna, čovek ne može nikako. Naučite ih da će postati robovi ako dozvole sebi da se prodaju i da će im život samo postati skuplji. Ako počnu da kupuju osnovna ljudska prava, ti drugi će nastaviti da ih prodaju i u jednom trenutku će toliko da poskupe da će se lečiti SMS porukama. Kažite im da nije lepo da se prodaju, da će da ih ucene, a da pošten i ispravan čovek ne može da bude ucenjen. Nije dobro da obraz košta jedan sendvič nedeljno, mesečno, zavisno od perioda godine.
Kada budete pričali o hemiji, na onom času kada na red stignu radioaktivni elementi, objasnite našoj deci da su nas neke čike 78 dana i noći gađali osiromašenim uranijumom i da je njegov period poluraspadanja 4,46 milijardi godina. Naglasite da su tu akciju nazvali Milosrdni anđeo. Neka deca zauzmu stav. Napomenite im da neki ljudi smatraju da treba da se pridružimo čikama koje su to radile. I ja smatram da je u redu da se pridružimo, ali kada prođe period poluraspadanja osiromašenog uranijuma. Treba da znaju i posledice. Doveli su nas do epidemije malignih bolesti i o tome ćute. Pitajte ih šta oni misle, zašto se ćuti.
Neka uče istoriju kako bi znali budućnost. Ovaj narod je lud i hrabar. 21. vek je, ubacite im u ta predavanja neke snimke. Recimo koncerte na mostu za vreme bombardobanja kao psihološki ne tako lako objašnjiv fenomen.
Naučite ih da rade posao koji vole. Da se bore da rade samo taj posao. Da će put biti trnovit. Da niko ne kaže da će biti lako, i da ne treba da bude lako, ali da će vredeti. Zamislite ovaj svet kada bi na pola sata svako radio ono što najviše voli. Učite ih da biraju posao koji vole, a ne onaj koji donosi pare. Ako budu radili iz ljubavi, radiće najbolje, a to donosi novac. Kad smo kod profesija, kažite budućim doktorima da je Hipokrat davno preminuo. Da se zaklinju sebi i da tretiraju svoje buduće pacijente onako kako bi želeli da neko tretira ljude koji oni vole. Zamislite da se to desi sada u našem zdravstvu? Horor.
Objasnite im to da milijarde mogu da nestanu preko noći i da se opet nađu na nuli sa životnim saputnikom kog su prethodno izabrali. Neka to bude kriterijum pri odabiru. Neka zamisle sebe i partnera kao vrlo imućne ljude – imaju sve što požele, stekli su i zajedno su više godina ili više desetina godina. Bum tras, sve nestaje i ostaju u sobičku sa jednom kašikom, šerpom i tom osobom. Kreću od nule. Šta ćete u tom trenutku ako ste osobu birali iz bilo kog interesa, a ne iz ljubavi? Kažite devojčicama da se ne zaljubljuju u novac, kola, sigurnost i vile nego u oči, glas, šake, stisak. Dečaci, te lepotice od sinoć neće po kući da šetaju u štiklama, mini suknjama i sa veštakim trepavicama. Zavolite ljude. Zavolite osobu. I najbitnije, zavolite njene mane.
Lepo je da budu zahvalni. To je osobina velikih ljudi. Treba da se zahvale za ono što već imaju i za ono što nekada dobiju preko. Nemojte im usađivati misao – “Ćuti, dobro je, nisi gladan, žedan, go, bos i imaš gde da spavaš“. Ne učite ih da su osnovne ljudske potrebe ono što je dosta. Nemojte da misle da je odlazak u bioskop, na bazen ili pozorište luksuz. Nije luksuz obradovati majku poklonom kada to poželite. Nije luksuz da odete na more ili planinu. Zaludeli su nas rečenicama: „Ma samo kad nije gore i pusti budalu, mi tu ništa ne možemo. Naučite ih da oni mogu sve.”
Recite im da je izgubljeno ono čega se sami odreknu. Da kada se jedna vrata zatvore, neka druga se otvore. Kada budu činili da se sve ruši, neka znaju da Bog sve slaže na svoje mesto. Jednoga dana će im biti žao zato što nešto nisu pokušali, a ne zato što su pogrešili. Naučite ih da vole i veruju kao da ih niko nikada nije povredio i izneverio. Naučite ih da se smeju. Mnogo da se smeju. Da budu podrška, oslonac. Objasnite im da su suze i greške potpuno u redu. Učite ih tim davno zaboravljenim osobinama da napravite generacije dobrih ljudi. Izgradite srećne i istinski dobre ljude.
Zapamtite jednu stvar – terate ribu, dabra, žabu, zeca, zmiju, majmuna, goluba, jegulju i pauka da plivaju u istim uslovima, pa da trče u istim uslovima, da se penju na drvo u istim uslovima, da skaču, rone i trče. I govorite im kako nisu dovoljno dobri. Taman zablistaju, vi im date disciplinu koja je gotovo nemoguća za njih. Oni se trude i onda se povrede pa više ne mogu da rade dobro ni ono što su znali perfektno. I šta bude? Najbolje prođe ljigava, prosečna jegulja.
Dragi moji prosvetni radnici, ovaj tekst može da uvredi samo one koji su se u njemu pronašli. Ako se se uvredili, drago mi je da imate samosvesti da se prepoznate, za Vas ima još nade. Vi, „čast izuzecima“, bravo! Vi ste ti zbog kojih želim da radim taj posao i nastavite da stvarate dobre i srećne ljude.
Autor: Kristina Vukomanović