Dramljenje – privikavajte dete na emocije

28 januara, 2020

Moja petogodišnja ćerka je trenutno „u pubertetu“. Ponaša se kao razmažena. „Neću“, plač, histerija, neki nepojmljivi strahovi… Zašto? Oduvek je bila razumna.

A onda sam ukapirala – u svoj toj drami postoji ono što treba da tolerišem i ono što ne treba: bezobrazluk, teranje inata i agresiju neću da dozvolim, a strah, ljutnju, vikanje, plakanje, itd. moram.

Ona je osetljivo dete koje brzo kapira šta se dešava oko nje. Kada je nadvladaju jaka osećanja, ne zna sama da se pribere. Ona „drami“, jer očekuje od mene da rešim situaciju koja je muči. Ona zapravo viče u pomoć.

Pošto ne mogu svojoj deci da ubacim mikročip da ih sačuva od buduće patnje, treba da im pomognem da postanu psihički stabilni. Ne smem da im zabranjujem da „drame“, jer će se onda stideti svojih emocija. Držaće loša osećanja u sebi umesto da ih ispoljavaju. Potiskivaće ih. Tako se nagomilavaju nezadovoljstvo i tenzija, a osoba postaje anksiozna i depresivna.

Dete mora da prođe kroz jake emocije i strahove. Zato mu čitamo bajke koje u sebi imaju agresiju i patnju. Mora da ih oseti i navikne se da osećanja dođu i prođu. Da shvati da ono ta osećanja može da izdrži.

Dramljenje – Privikavajte dete na emocije, t.j. proradite njegova osećanja

Ako su veoma uznemireni, pokušavam da bar malo negativne energije izbace iz sebe pre nego što pričamo. Kažem im da prvo skaču, udare pesnicom o jastuk ili optrče krug po kući. Ako su u vrtiću, kažem im da viknu umesto da udare drugara. Ili da bar pozovu u pomoć nekog odraslog.

Prost bapski lek koji uvek radi: kad su uznemireni, čvrsto ih zagrlim ili uzmem u krilo. Tad osećaju toplinu, pa se lakše smire ili otvore (kasnije se ponašaju mnogo bolje i hoće više da sarađuju):

Nakon što se malo smire, pitam ih:

1. „Tužan si?“ / „Bojiš se?“ / „Jesi li se nešto zabrinula?“

Često osećamo više emocija u isto vreme. Na primer, ako smo ljubomorni zbog nekoga, osećamo i strah da ne izgubimo tu osobu. Deci je teže nego odraslima da razumeju šta osećaju, jer po nekad ne mogu da razdvoje ni svoja složena osećanja, a kamoli da ih još i razlikuju od misli.

Pomognem im da prepoznaju osećanje tako što nabacim par varijanti koja se meni čine logičnima u toj situaciji.

A onda ih pitam:

2. „Šta se desilo?“

„Šta si ti očekivala da će se desiti?“

„Zašto to tebi toliko smeta?“

Ako objasne situaciju koja je izazvala ta osećanja, mogu da shvatim šta ih zapravo muči. A oni mogu da prihvate dato osećanje kao nešto što svi nekad imaju, a što uvek prođe. I da shvate da nekada moraju i da promene svoja očekivanje kako stvari TREBA DA budu.

3. „Dobro, šta možeš da uradiš?“

Podstičem ih da problem reše sami. Teram ih da razmišljaju. Da li mogu da kažu nešto osobi koja ih je rastužila/uvredila?

Naravno, mali su i dajem im predlog kako se problem rešava:

„A kako bi bilo da joj kažeš: ‘To što radiš nije lepo. Ne možeš da me izbaciš iz igre’?”

Ako bih samo pokušala da detetu skrenem pažnju na drugu temu bez razgovora, ono bi i dalje nastavilo da se brine, jer mozgić nije rešio problem. I ne bi baš vežbalo samostalno rešavanje problema.

Šta ako posle nekog vremena rasprava ne pomaže

Naravno, desi se da i posle sve priče dete i dalje ostane uznemireno. Naročito ako su u pitanju strahovi vezani za njihov uzrast. Onda radim nešto od ovog dole:

1. Skretanje pažnje na drugu mogućnost

Ako su zabrinuti, pokušavam da ih navedem na neku drugu misao – da je nešto drugo zapravo tačno:

„Možda te nije izbacila iz igre zato što te ne voli. Možda ona ne zna da se igra u troje. Ili se pravi važna.”

Na ovaj način želim da ih navedem da je istina malo drugačija nego što su mislili. Da ništa nije tako crno. Da možemo da pogrešimo u svojim pretpostavkama.

2. Popravljanje raspoloženja nekom aktivnošću

Radite neki zajednički projekat, nešto što traži punu koncentraciju, a detetu je prijatno: pravljenje kolača ili crtanje, plastelin ili magični pesak, odvrnite muziku i igrajte…

Autor: Maria Milojković – nekad teacher, prevodilac i ćata u fensi firmi. Ostala bez posla, pa počela da piše i uči da ne bi poludela. Piše na američkom Mediumu, objavila dečju dvojezičku knjigu na Amazonu i Kobou. Kupila tegove od po 3 kg, ali nikako da skine stomak. Pratite je na Fejsu, na Instagramu ili na njenom sajtu gde će vam pokloniti e-knjigu o vaspitanju dece.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama