О начину живота, стандарду, образовању, вртићима и школама у Норвешкој, писали смо много пута. Искуства појединих родитеља који су нам се јављали говоре да су услови у школама и вртићима далеко бољи него код нас, а да је начин рада више прилагођен потребама детета.
Међутим, до које границе се треба прилагођавати дечјим потребама? Што је више могуће док то не угрожава функционисање породице и институције. Али, проблем настаје кад помешамо потребе са жељама. За добробит деце, врло често морамо радити противно њиховим жељама, а да бисмо их сачували од лошег утицаја који понекад може имати несагледиве последице.
Управо ту је, ако можемо судити по вапају једне мајке, кренуло наопако у норвешком систему. Овако она пише за портал www.nrk.no.
„Ишло је тако брзо! Имали смо активног и доброг дванаестогодишњака, са одличним другарима на улици и у рукометном тиму. Почели смо да бринемо кад је рукометно игралиште заменио тржним центром, а своје до тад добре другаре новим и старијим.
Почео је да закључава врата своје собе, а новац је нестајао.
Пре него што смо се осврнули, имали смо 13-годишњака са нелеченом дијагнозом, а до помоћи је било немогуће доћи јер су надлежне амбуланте преплављене тинејџерима управо због ескалације овог проблема.
Свађа, манипулација, кршење правила и граница, лажи, нови сумњиви пријатељи.
И осталим родитељима који ово читају:
Пробали смо све! Да, одузели смо мобилни телефон и покушали да контролишемо дететово коришћење интернета. Да, увели смо чак и кућни притвор. Не, нисмо му давали џепарац.
Трудили смо се са поверењем и наградама, љубављу и грдњом, опоменама и разумевањем. Сарађивали смо са школом, стручњацима, полицијом и екстерним контактом. Прихватили смо сву могућу помоћ и мере заштите деце у кући.
Ми смо сасвим обични родитељи, ни лоши ни савршени. Имамо још деце и она не користе марихуану. Знамо да је најлакше помислити да смо урадили нешто лоше да бисмо се нашли у овој ситуацији, али истина је да се то може догодити сваком.
Сваког јутра се будимо и схватамо да нам се живот претворио у ноћну мору сваког родитеља. И зато сада ВИЧЕМО на сав глас:
Можемо ли престати да питамо да ли деца зависна од дроге желе помоћ?
Моје дете може да се напије до границе да угрози себи живот, али нико не може да употреби принуду.
Да сам ја била зависна док сам била трудна са својим дететом, била бих присилно хоспитализована и детоксирана како би дете било заштићено.
И да моје дете има поремећај у исхрани, а не поремећај злоупотребе супстанци, могло је да буде примљено у омладински центар и насилно храњено, а затим послато на лечење.
Али када моје дете одлучи да пуши марихуану, не постоји нико ко може да примени било који облик принуде.
Свака помоћ је добровољна или на основу сагласности. Наравно, дечји глас се од одређеног узраста мора чути и узети у обзир, али зар на уштрб живота и здравља?
Надлежни верују да су поремећаји злоупотребе супстанци код најмлађих последица основне менталне болести, и истражиће – ако дете то жели .
Ако је детету дијагностикован ментални поремећај, лекови могу помоћи да се поремећај држи под контролом – ако дете то жели.
Тим у универзитетској болници коју посећујемо спреман је да дочека дете и разговара о изазовима злоупотребе супстанци – ако дете то жели .
Када употреба дроге траје већ неко време и млади мозак јасно показује знаке тога, а најближи се питају да ли је у питању психоза, могу да позову специјалистички тим за рано откривање психозе.
Они могу рећи да дете мора бити без дроге шест недеља пре него што могу да процене да ли је било која психоза у позадини или изазвана дрогом.
Полиција нуди превентивне позиве – ако дете жели .
Кривична дела која су починила деца и омладина млађа од 15 година одбацују се, пошто је дете млађе од кривичног минимума. Тако да деца могу слободно да продају, купују и користе дрогу у овој земљи до своје 15. године. И они то раде!
Поред тога, постоје и нове смернице које наводе да се поседовање дроге за личну употребу не кажњава ако је корисник зависник од дроге. Дакле, деца и млади зависни од дрога – укључујући и оне изнад минималне старосне границе за кривично дело – могу у пракси слободно да продају, купују и користе дрогу.
Може им се понудити разговор у полицији – ако желе .
Али дете не жели ништа друго него да пуши марихуану и буде надувано. Родитељи гину у покушају да спасу своје дете. Једва спавају, болесни су од бриге.
А када коначно виде да више немају моћи и пузе до крста и траже још помоћи од Агенције за заштиту деце, која је једини орган који може да изврши одређени облик принуде, испоставља се да је мера коју дете Социјална агенција може понудити да дете зависник од дроге стави заједно са другом децом зависном од дроге у институцију без закључаних врата или било какве могућности лечења.
У овој земљи не лечимо децу насилно. И не закључавамо врата. Овде бисмо радије пустили дете да се опије до смрти – ако то дете жели.“ – завршава своје писмо анонимна, очајна мајка из Норвешке.
Сваки систем, без сумње, има своје добре и лоше стране. Права деце се морају поштовати, али не и када ће коришћење тих права угрозити њихов или живот било кога другог.