Dugačak red vijugao je ispred Andreine učionice. Zoran je bio prvi, inače bi se dodatno nervirao kada bi morao da čeka sve ove ljude.
„Izvinite što ste me čekali, ko je prvi?“ Andrea nije navikla na duge redove roditelja kada je imala „otvorena vrata“. Predavala je fizičko, i gotovo sva deca su imala petice, a kako su roditelje samo ocene zanimale, ona nije bila interesantna za njihove pretnje, jadikovke i kritike. Obično su dolazili samo roditelji iz njenog odeljenja, da pravdaju izostanke i da traže da porazgovara sa nekom koleginicom ili kolegom, i zamoli da pitaju njihovu decu.
Pročitajte i: Džaba će tata ići i pretiti ako ti opet na kontrolnom ostaviš prazan papir
Zoran je ušao za njom u učionicu, i seo u prvu klupu.
„Dobar dan. Sad ćemo da pogledamo Bogdanove ocene…“
„Nisam ovde zbog ocena“, reče Zoran. Andrea je bila iznenađena. Ni sama nije znala zašto, ali osećala je poseban strah kad roditelji kažu da nisu došli zbog ocena. To se vrlo retko dešavalo, i uvek se plašila da je u pitanju neka bolest ili porodični problem zbog kojeg su tu.
„Aha… O čemu biste onda želeli da pričamo?“ pokušala je da ne otkrije svoj strah.
„O onome od prošle nedelje!“ reče Zoran.
„Podsetite me…“ Andrea nije imala ni najblažu ideju o čemu Zoran govori.
„Prosto mi je neverovatno da se ne sećate, ali dobro… Dakle, prošle nedelje je pao onaj veliki sneg, i Vi ste, zajedno sa domarom škole, došli sa lopatama na čas muzičkog, i izvukli dečake sa časa i rekli im da čiste sneg u dvorištu!“ Zoranu je srce jako lupalo dok se prisećao nemilog događaja.
„Da, koleginica Mira se složila, pustila ih je…“ pravdala se Andrea.
„Ne zanima mene koleginica Mira, niti da li se složila. Pre svega želim da proverim da li je Bogdan bio kažnjen, da li je uradio nešto pa da ste ga zato izveli da čisti sneg, pošto znam da se deca kažnjavaju takvim aktivnostima…“ Zoran je bio besan još od kad mu je Bogdan ispričao šta se desilo.
„Ne, nije bio kažnjen, naprotiv, on je jako dobro dete“, reče Andrea začuđeno.
„Tako sam i pretpostavio, ali sam morao da proverim. Da je kažnjen, još bi bilo i u redu. A pošto nije, zanima me zašto deca da čiste sneg!“ reče Zoran.
„Pa, iskreno, jedna koleginica je pala u dvorištu i slomila kuk te nedelje, pa smo rešili da uvedemo društveno-korisni rad, kao što je bilo, verujem, i u Vaše vreme.“ pravdala se Andrea.
„To što je bilo u moje vreme sad nije važno. Da je valjalo, postojalo bi i danas. Ima razloga zašto je to skupljanje novina, čišćenje lišća i snega ukinuto! Bolje o tome da ne pričamo!“ odbrusi Zoran.
„Dobro, samo kažem jer se čudite, to je nekad bilo normalno…“ opet pokuša Andrea.
„Bilo nekad, više nije! Da ne širimo temu, ovo neka bude poslednji put! Ne dozvoljavam da Bogdan čisti sneg, uređuje dvorište, pere klupe, ništa od toga!“
„A, zašto, ako smem da pitam?“
„Zašto? Još pitate zašto? Celu noć je jaukao, leđa su ga bolela, masirali smo ga do tri ujutro! Da ne pričam o žuljevima na rukama! To nije njegov posao! Ja sam Vam prećutao kad ste imali akciju sređivanja učionice, i kad je on, kao neka seka Persa, prao klupe deterdžentom. Tada nisam došao da Vam kažem šta o tome mislim, a sad vidim da je trebalo! A ovo sad je prelilo čašu“ besneo je Zoran. „Njegov posao je da uči i radi, a ne da čisti umesto tetkica i domara, koji ne rade ono za šta su plaćeni!“
„Ali, dvorište je veliko, ne može to domar sam da uradi. Tetkice čiste školu, i mogu da stignu tek malo da pomognu. Sem toga, treba očistiti i zadnje dvorište, kao i stazicu koja vodi do škole…“ pokušala je Andrea da objasni.
„I stazicu, kažete? Hoćete i ulicu da čiste, i prilaze okolnim zgradama? Je l’ to njihov posao?“ brecnu se Zoran.
„Ja ne razumem, dečaci su baš uživali, bili su presrećni kad su izašli sa časa, većini je ocena za polugođe zaključena, i svejedno su se dosađivali!“ reče Andrea.
„Pa ćete da im ubacite lopate u ruke i tako rešite to što koleginica ne ume da ih animira na času? Je l’ tako?“ upita Zoran.
„Čak su bili srećni što su učinili nešto dobro, zvali su me da vidim, nastavnici su ih pohvalili…“ prisećala se Andrea.
„Nastavnici su ih pohvalili, kažete… Ali se ti nastavnici lopate nisu dohvatili, nego gledali decu kako se muče! Što Vi niste sa njima čistili?“ Zoran besno pogleda u Andreu, ne očekujući odgovor. „Da li je Vama jasno šta ja govorim, ili pričate svoje? Bogdan više neće čistiti sneg, niti bilo šta drugo! On je gradsko dete, živi u zgradi, nije navikao na te poslove, i neće ih ni raditi!“
„Dobro, Vaše je dete, i ja ne mogu da idem protiv Vaše odluke, ali mislim da sa vaspitne strane to nije u redu!“ reče Andrea, svesna šta će čuti kao odgovor. Uvek su roditelji isto reagovali kad god bi rekla nešto o vaspitavanju.
„Vi, koji nemate dece, meni ćete da objašnjavate šta je sa vaspitne strane u redu, a šta nije. Kad budete imali svoje dete, pa kad dođe iz škole sa žuljevima i ne može da se ispravi od bolova u leđima, tad možemo da pričamo da li je to u redu ili nije u redu. Sada ne!“ besno reče Zoran.
„Dobro… Naglasiću i drugim nastavnicima da u akcije koje smo predvideli ne uključuju Bogdana… Ali Vas molim da razmislite još jednom, ako samo njega izdvojimo, mogu mu se deca rugati, znate već… Deca su surova!“ Andrea je već zamislila situaciju gde mu se drugari smeju i ponižavaju ga. Znala je da ova Zoranova odluka može izazvati dugotrajno maltretiranje.
„Koja deca će mu se rugati?“ besno upita Zoran.
„Pa, druga deca iz razreda, znate…“
„A šta mislite, zašto su došli svi oni roditelji koje ste videli u hodniku?“ upita Zoran, čudeći se kako Andrea već sama nije zaključila.
„Svi zbog snega?“ zapanjeno upita Andrea.
„Ne, nego zato što Mađarska nema more! Naravno da je zbog snega!“ reče Zoran i krete prema vratima. „Za sada ovako, ako se ponovi bilo šta slično, drugačije ćemo razgovarati.“ Nakon što je Zoran besno izašao, Andrea se obrati ostalim roditeljima:
„Možete zajedno ući, ako ste svi došli zbog čišćenja snega…“ reče, u želji da uštedi vreme.
„Naravno da smo došli zbog snega“ rekoše roditelji, i zauzeše mesta u klupama.
„I ovaj dan će proći“ pomisli Andrea, dok je prvi roditelj već počeo da priča.
Autor: Maja Bugarčić