Bilo jednom jedno stablo i voljelo malog dečaka. Svakog bi dana dečak dolazio i skupljao lišće, spleo ga u krunu i igrao se kralja šume. Penjao se uz deblo, ljuljao na granama i jeo jabuke. Igrali bi se skrivača, kad
bi se umorio zaspao bi u njegovu hladu. Volio je dečak stablo, jako ga je volio. I stablo je bilo sretno.
Prolazile su godine. Dečak je odrastao. Stablo je često bilo samo.
Jednog dana dođe Dečak stablu, a ono mu reče:
– Dođi Dečače, dođi i popni se uz moje deblo i proljuljaj se na mojim granama, najedi se jabuka, igraj se u mom hladu i budi sretan.
– Prevelik sam da se verem i igram – odgovori dečak. – Želim svašta kupovati i zabavljati se. Želim imati mnogo novaca. Možeš li mi ga ti dati?
– Žao mi je – odvrati stablo – ja novaca nemam. Imam samo lišće i jabuke. Uzmi moje jabuke, dečače, i prodaj ih u gradu. Tako ćeš zaraditi novac i biti sretan.
Dečak se popne na stablo, nabere jabuka i odnese ih. Stablo je bilo sretno.
Ali dečak dugo nije dolazio…i stablo je bilo tužno. A onda se jednog dana dečak vrati.
Stablo zadrhti od radosti i progovori: – Dođi dečače, uzveri se na moje deblo, proljuljaj se na mojim granama i budi sretan.
– Previše sam zaposlen da se verem po stablima – reče dečak. Želim kuću, da me čuva od hladnoće. Želim se oženiti i imati decu, i zato mi treba kuća. Možeš li mi je ti dati?
– Nemam ja kuće – odgovori mu stablo. – Moja kuća je šuma, ali možeš odrezati moje grane i sagraditi kuću. Tada ćeš biti sretan.
I dečak odreže stablu grane te ih odnese da bi sagradio sebi kuću. I stablo je bilo sretno.
Ali dečak dugo, dugo nije dolazio. A kad se vratio, stablo je od silne radosti jedva progovorilo.
– Dođi, dečače – prošaptalo je – dođi i poigraj se.
-Previše sam star i tužan za igru – odgovori đečak. – Želim lađu koja će me odneti daleko odavde. Možeš li mi je dati?
– Odseci moje deblo i sagradi lađu – reče mu stablo. – Moći ćeš otploviti daleko….i bit ćeš sretan.
I dečak poseče deblo. Sagradi lađu i otplovi.
I stablo je bilo sretno. Ali ne istinski sretno.
Nakon mnogo vremenadečak se ponovno vrati.
– Oprosti mi, dečače – progovori stablo – više ti nemam što darovati. Jabuka više nemam.
– Zubi su mi preslabi za jabuke – odvrati đečak.
– Grana više nemam – nastavi drvo – ne možeš se više na njima ljuljati.
– Prestar sam da se ljuljam na granama – reče đečak.
– Debla više nemam – opet će stablo. – Ne možeš se penjati.
– Preumoran sam za penjanje – odgovori đečak.
– Žao mi je – uzdahne stablo. – Voleo bih da ti mogu nešto dati….ali ničega nemam. Sad sam samo stari panj. Žao mi je….
– Više mi ne treba mnogo, samo mirno mesto da sednem i odmorim se. Vrlo sam umoran.
– Pa – progovori stablo protežući se uvis što je više moglo – znaš, za sedenje i odmor i stari će panj biti dobar. Dođi, dečače, sedni. Sedni i odmori se.
Dečak tako i učini.
I stablo je bilo sretno
Shel Silverstein