Ако би се мало пажљивије ишчитали новински наслови, просечан читалац би закључио да су родитељи, а нарочито кеве, осим корупције, криминала и претњи премијеру, највећи проблем Србије – ево последњи случај намере да се ПИО фонд обрачунава са мамама које продужавају породиљско, показује намере те организоване кевинске банде.
Србија заиста, у односу на многе земље у свету има дуго породиљско одсуство – 11 месеци, односно 12 месеци од отварања породиљског. Сасвим довољно времена да се породите, навикнете на чињеницу да сте мајка, упознате и зближите са бебом, дојење сведете на разуман број пута.
Зашто су онда наше мајке такве незахвалнице и траже још?
– Најпре, и пре него што затрудне, сасвим им је јасно да ће то дете које планирају морати нешто да једе, од нечег да се облачи и неко ће да га чува. Па у старту морају добро да размисле – имају ли посао, макар и најбедније плаћен, имају ли где да живе, и да ли ће као тројка успети да развуку од првог до првог оно што зараде.
– А ако слушају послодавце, нарочито оне који им под нос потуре бланко отказе којима их држе у шаци да неће затруднети пре него што им и последњи фоликул са јајном ћелијом не пропадне, велике су шансе да и када једном реше, имаће проблем да пређу у статус труднице. Онда се зна, прегледи, анализе, и на крају вантелесна оплодња. Ако су до тада и уштеделе нешто захваљујући изгарању на послу, уштеђевина ће се брзо истопити.
– Онда, трудне и усхићене обилазе гинекологе, па ако немају екстремно дебеле живце, почињу да плаћају прегледе, анализе, јер не могу да чекају да додју на ред, па ако их успешно уплаше, онда се плаћају додатне анализе за сваки случај.
– Онда дође порођај, где често наивним и уплашеним будућим родитељим извуку и последњи динар, само што им портир на улазу у породилиште не распали тарифу за то што чува здграду.
– Када то преживе, новац који им преостане после опремања бебе развлаче некако не би ли се прехранили. То ако је мама запослена и прима породиљско. Ако није, или послодавца боли уво да јој исплати оно што јој по закону припада – онда с једном платом углавном не могу ни да се прехране. А ако мама не доји него још и за најмлађег члана по храну морају у хипермаркет, сви се хватају за главу.
– Када негде тамо после деветог, десетог месеца мама оде до вртића да се распита када дете може да крене, најчешће ће је сачекати одговор: НЕМА МЕСТА; где сте до сада. Јер требало је вашег малишана да пријавите на листу чекања док је још било зигот. Овако, шта њих брига што вама истиче породиљско?
– Ако неким случајем радите а нисте пријављени, на ред за државни вртић нећете доћи ни када ваш мезимац буде увелико имао бркове/или сисе, и славио пунолетство. Приватни вртић може, ако имате да испљунете 200-300 евра месечно, што је врло често цела плата поносне маме.
– А онај послодавац, који углавном није исплаћивао надокнаду, једном када му дођете на очи после порођаја, често ће учинити све да зажали што сте и помислили на секс без контрацепције и планирање породице – ви више НИКАДА нећете бити радник на којег је он рачунао. Од тога да ћете се наравно вратити на лошију позицију са које сте отишли, до тога да наравно све почињете из почетка и да вам се ваше мајчинство замера где код то може. Боловања, слободне дане, дечије температуре ће вам изаћи на нос првом приликом.
– То оне срећнице које се на посао ВРАТЕ. Али многе маме када додју после породиљског као „поклон“ чекају њихове радне књижице. Јер, кева не може бити ни добар ни пожељан радник.
Зато су наши вредни државни руководиоци решили да се разрачунају са злим кевама, које на све начине, па понекад и „варајући систем“, желе да себи направе бољу одступницу. Зато манипулишу људима, причајући глупости – наиме продужена нега детета може да се да до 5. године детета и то за врло јасне индикације. Та нега се добија само ако имате дете са инвалидитетом, па чак и тада родитељи периодично морају да доносе документацију.
Продужена породиљска боловања од 1,2, 3 месеца свакако не спадају у та боловања, иако их одобрава лекарска комисија. И ту се заиста ради о деци која су на пример имала физијатријских проблема, касније проходају, имају нарушен имунитет и не препоручује им се у том моменту колектив (јер и ако крену у колектив бице стално болесни а маме – погађате на боловању). И то право жене користе. Али не потписују оне та боловања, већ лекарске комисије. Зашто се онда само маме „прозивају“?
Функционери показују запањујуће незнање и када тврде да труднице предузетнице саме себи „бустују“ плату, повећавајући је напрасно пред породиљско одсуство. Најпре, за породиљско се узима просек плате претходних 12 месеци (промењено управо да би се избегле злоупотребе
Али, држава је већ показала да јој рачуница не иде баш најбоље:
– Најпре су у пакету мере штедње челници Београда укинули и смањили примања за најсиромашније породиље, а сада их помпезно подижу
– Па су после сјајне акције П(Б)раво за маме ОБЕЋАЛИ да ће до краја 2014. године променити Закон о финансијској подршци породици и тиме омогућити да се породиљско одсуство уплаћује директно мами на рачнун а не преко фирме с кашњењем. Обећали, отворили тај закон, испретресали не знајући ни сами шта би пре променили и још ништа нису урадили.
– После сасвим оправдане буне да неке локалне самоуправе у Србији крше важећи закон и неосновано наплаћују више цене вртића, Град Београд реши да цену вртића разреже свима подједнако – око 5.500 хиљада. Јер, до тада, највиша цена (80 одсто од економске), била је око 9.500. Сада, пошто је економска цена напрасно порасла на 27.000, 20 (законски једино исправних) одсто од те цене је 5.500. Тако ће одахнути оних неколико хиљада који су плаћали пуну цену, чупати косу оних много више хиљада који су плаћали 2. или 3.000 вртић, а град ће зарађивати исто као и до сада (јер је просечна уплата била мало мање од 6.000). Дивно!
Да не буде забуне, не мислим ја да су сви родитељи идеални и дивни. Али, мислим да су огромна мањина и да је држава дужна да се том мањином бави и спречава злоупотребе, а не да кажњава све зато што је она неспособна.
Ја сам три пута била на породиљском. Три пута нисам ни дана продужила породиљско, иако сам осетила неке од чари тога када си мама, па још и новинарка, мораш све од почетка и мораш да се правдаш што си уопште био трудан и родио дете. Али, мој избор, мој проблем.
Верујем да живимо у земљи у којој може да се преживи од једне просечне плате, а држава ти гарантује права колико и обавезе, и омогућава да ускладиш своје родитељство са послом (клизно радно време, парт тиме, рад од куће), да би број тих „злих жена које варају државу“ био драстично мањи. А најпоразније од свега је што се држава на сваком кораку понаша као да смо ми родитељи (а кеве нарочито) а све својом „дечкадијом“ најгрђи непријатељи те исте државе.
Којој наше материце и наша деца ваљају када би да се хвале потребом за наталитетом (раније и када је требало радјати војне обвезнике) и када би да имају довољно оних од којих би да цеде порез и финансирају неке нове ратнике против мајки и њихове деце.
п.с. Ако неко, случајно мисли да је бити сам са бебом 24 часа годину дана врло забавно, нек проба – забаву гарантујем. Али и лудило, сузе, страхове, болести, разна чуда, и све оно на списку што наше родитељство чини много захтевнијим од било ког посла на свету, па макар били астронаути НАСА.
maminsvet.net