За ову поруку не постоји увод. За ову поруку, стављену на фејсбук зид једне мајке, не постоје речи које вас могу припремити. А када дођете до њеног краја… Знаћете шта треба да урадите. И искрено се надамо да вам за све ово не требају овакви статуси. И надамо се да ћете ипак, ону најважнију поруку, прочитати између редова.
“Како што неки од вас знају, недавно сам преживела оно чега се се све мајке плаше. Прошла сам кроз најгори мајчински кошмар – овог јуна је мој најмлађи син је умро у стравичној саобраћајној несрећи. Ја сам била за воланом.
Зауставила сам комби на бензинској станици. Стала, проверила сваку копчу на сигурносним појасевима и наставила вожњу кривудавим, планинским путем ка нашој породичној кући. Мој син је био познат по томе што је увијек радио све само да би се ријешио појаса: “Флеш никада не ставља појас, а, мајко, знаш да сам ја Флеш.” Испробала сам све могуће начине сигурносног везивања, од сједалице до појаса са пет копчи, али он је то све, свако везивање у колима, видио као неку игру суперхероја и неки посебан изазов. Он је заиста био суперхерој, јер би успио да се одвеже сваки пут.
Обично бих, при свакој вожњи, зауставила кола три, четири пута, како бих га поново везала и проверила да је свака копча на свом месту.
Након пет минута вожње планинском цестом, велики камен је пао и препријечио ми пут. Требало је изабрати између налијетања на стену, судара и преласка на други пут, који се извијао у великој кривини, у пратњи дивље ријеке целом својом дужином. Изабрала сам камен.
Изабрала сам погрешно.
И да, он се већ био одвезао. Он и његов осмогодишњи брат су замијенили мјеста да ја то нисам ни примијетила.
Стијена је ударила у осовину и одбацила нас у страну, право на литицу. Комби се преврнуо и мог сина у секунди више није било. Животи су нам се у тој истој секуни распали. Мој дјечачић, мој понос, моја срећа, све моје, окрутно ми је узет у тој једној секунди.
Сјећам се да сам била прикљештена између волана и три тоне метала возила са тринаест сједишта. Борила сам се док се нисам онесвијестила. Кад сам дошла себи, кренула сам да скидам појас својој беби, окренутој наглавачке и да помажем сваком детету.
Петоро моје деце је било ту, са мном. Када сам стигла до Титуса, свом снагом сам покушала да извучем његово мало тијело. Видјела сам само половину тела. Трљала сам му стомачић, покушавала да га њежно притишкам. Али било је касно. Већ је био отишао. Већ га није било.
У секунди. То ми једино даје утеху, јер знам да није осетио ништа. Није га бољело. Од тог часа у глави ми је само магла. Не могу да се сетим. Знам да сам одбијала сваку помоћ болничара све док ми нису дали да загрлим свог мртвог сина. Моја друга деца су била одвезена у хитну помоћ. Мени су дали седативе, јер је шок био несносив, а ја неутешна. Прошло је два дана пре него сам видела све на фејсбуку. Извјештаји о смрти мог детета нашли су се у вестима попут временске прогнозе. Било ми је драго да видим да су рекли да алкохол или дрога нису играли улогу у овој несрећи, али то није довољно. Није то оно што је забољело.
Коментари читалаца који су говорили ужасне ствари, окрутне ствари о мени као лошој мајци. Да ми тако и треба. Да сам добила што заслужујујем. Да треба да ми одузму сву моју децу.
Хтела сам да их ударим, да их узмем за рамена, протресем и викнем да смо скоро успели, да смо за мало успели, да сам се дала све од себе да буде безбједан, да смо имали свој посебни пољубац за лаку ноћ и Мекдоналдс дан сваке седмице. Хтела сам да вриснем да ми је увек говорио да сам најбоља мајка на свету, да ми је направио брод од Лего коцкица, дријемао у мом кревету држећи ме за руку својум ваљушкастим прстићима.
Али, нико ме не би чуо.
Зато сам осећала да треба ово да напишем свима вама, свим Мајкама, јер чезнем да погледам у очи сваку од вас и кажем: “Држите своју децу, загрлите их јако.” То је све што желим да викнем, да викнем целом овом свету.
Ја више нисам она која сам била. Смрт детета промени човека у потпуности, до последњег милиметра.
Држала сам мртво тело свог сина на сред аутопута, њишући га, љуљајући га и вриштећи, али Бог га није вратио.
Доносила сам одлуке о сахрани свог четворогодишњег сина изгубљена у мислима, замишљајући како скачем с литице, која се види с гробља, само како бих била поново с њим.
Одабрала сам одијело суперхероја за свог сина да буде заједно с њим дубоко у земљи.
Љубила сам тај мали леш опет и изнова док сам гледала сваку црту леденог лица и држала његове беживотне ручице.
Спавала сам на гробљу, не бих ли имала само још једну нашу поподневну дремку. Причала сам са земљом и прашином, које прекривају његово тјелашце, са његовим ћебенцетом и костимчићем Осветника.
И оно што на крају желим да кажем (ако сте стигли до овог дијела, стрпљиви сте и тако добри) јесте сљедеће:
Можда појести сво поврће за вечеру није тако важно као што нам се чини. Посматрајте своју децу како једу, упијајте погледом њхову мржњу кукуруза (ох, како је Титус мрзио кукуруз). Можда, бар понекад, иако је остало поврће на тањиру, могу добити онај обећани сладолед.
Уђите у њихов мали свет. Научите да глумите, научите да играте игрице, обухватите њихову предивну машту и учините да верују да су заиста Супермени, Капетани Америке или Краљице Елсе. Уђите у њихове умове, погледајте како куцкају. Судови ће увек бити ту и увек сачекати.
Не одбијте ниједан пољубац, ниједан загрљај, ни онај двадесет и пети, који вам дају само да би одложили спавање. И загрлите их јако, најјаче.
Станите сваки пут и погледајте камен, бубу, залазак сунца. Успори, мајко, успори, види.
Реците им да их волите. Али не радите то успут, већ гледајући их директно у очи, реците им искрено. Реците им да они могу све, баш све што што науме.
Да, морамо водити рачуна и учити их одговорности, али понекад, можда само понекад, опроштај је решење. Можда, понекад, само понекад, ако пустимо нешто а да викнемо, ако нешто намјерно превидимо, нећемо учинити ништа лоше.
Никада не осуђујете другу мајку. Не знамо њену причу, не знамо све, једноставно не знамо је.
Идите загрлити своју децу ове секунде. Упијте њихов мирис, невину искру у њиховим очима, која се губи негде између детињства и зрелости. Осетите, осјетите истински њихове руке које вас грле. Спустите своје телефоне и гледајте их зјеницама својих очију, уместо кроз сочива камере. Запамтите, угравирајте у сећање осећај њихове руке, која стоји на вашем рамену, урежите у памћење њихове руке, њихове очи и неспретне пољупце.
Узмите их у наручје још једном. Останите још пет минута да чујете о Ратовима звезда, игрицама и Дизнијевим принцезама. Спавање је прецијењено. Останите још пет минута.
Мајке, загрлите јако своју дјецу. Благословене сте што су вам поверена тако јединствена, предивна, малецка људска бића.
Од срца,
Ешли
Извор: Lola magazin