Ако хоћемо здраву, ведру, паметну и слободну децу, морамо их ослобађати страха.
Записао је то својевремено Душко Радовић и додао:
“А свако детињство лако се може унаказити разним страховима: да је све важно и пресудно, да ниси добар, да можеш унесрећити родитеље, да си у свему недорастао, да си глуп, да си непотребан, да си угрожен и сл. Једна бесмислена концепција литературе за децу проистекла је из трагичне и архаичне педагошке концепције: да је рад пре свега – физички рад, да је сврха учења и рада – запослење, да се човек потврђује пре свега у социјалној и професионалној хијерархији.
Та ‘визија’ деце као будућих чиновника и службеника, са класама и платама, са положајима и угледом – то је она школска и друштвена Баба-рога која игнорише личност, а унапређује послушност и медиокритетство… Колико се, још и данас, паметне, зреле и особене деце вређа, понижава и дисквалификује суровим критеријумима школе, друштва и породице: колико вредиш можеш доказати једино оценама у школи.
Матија Бећковић написао је кратак, али убиствен текст, под насловом ‘Тријумф најгорих ђака’. Стари професори са запрепашћењем констатују да су у свим животним и друштвеним дисциплинама победили и тријумфовали њихови најгори ђаци.
Да бисмо знали како да усмеравамо децу, морали бисмо се најпре споразумети – шта је то ‘срећа’? Шта је то, за шта треба живети, учити и радити?
Друштво, затим школа, телевизија и новине инсистирају на томе да је то новац. Међутим, пример људи који “живе за новац” то не потврђује.”
Извор: Детињарије