“Али, шта би била цена моје победе? И шта би моја мајка мислила о мени?”

9 августа, 2021

Има томе већ девет година. Али је прича која се не заборавља. Те 2012. одржавала се трка у Шпанији, у Навари. Међу такмичарима били су Иван Фернандез и Абел Мутаи. Овај први показао је спортско срце какво се данас ретко виђа и поставио лествицу спортског понашања веома високо. Тешко да ће га иједан спортиста надмашити у скорије време.

Иван Фернандез био је тркач на дуге стазе из Шпаније, а Абел Мутаи кенијски атлетичар који је водио у трци. Иван га је пратио у стопу, али никако није успевао да га престигне. Кад је стигао готово до самог финиша, Кенијац је почео да успорава. Како није говорио шпански, изгледало је као да су га збунили знакови и да је мислио да је већ прешао линију финиша. Иван је видео то, схватио шта се десило и зашто је Абел успорио. И уместо да искористи прилику, само протрчи поред њега и узме злато, он је Абела повукао преко циља, а сам је прошао секунд касније.

И само у тих две-три секунде, Иван је показао какав је истински џентлмен и спортиста. А пре свега – човек.

Када су га после трке питали зашто је повукао Абела преко линије финиша, Иван је одговорио:

“Он је био победник. Прави победник. Створио је толики размак између нас да ја не бих могао да му се приближим осим ако би направио неку грешку. Чим сам видео да успорава, знао сам да није разумео. И знао сам да нећу само пројурити поред њега.”

“Мој сан је да, једног дана, живимо у заједници где ћемо једни другима помагати и показивати љубазност.”- рекао је Иван.

А кад је новинар наставио да га притиска питањима о томе зашто једноставно није искористио прилику за победу која му је била “испред носа”, Иван је одговорио: “Али, шта би била цена моје победе? Колико би та медаља заиста сијала? И шта би моја мајка мислила о мени?”

Running Magazine сврстао је ову трку и Фернандезов потез међу најснажније спортске моменте у атлетици икад.

Из ове приче о Абелу и Ивану можемо сви да научимо. Свет би био милион пута лепше место када бисмо сви, сваког дана, вежбали да чинимо овакве ствари у свом животу. НЕ мора то бити неки велики спортски догађај. Расизам и мржња лако би били истребљени, само ако бисмо чешће давали шансу лепом васпитању, разумевању и људскости.

Свако жели да победи. Али, понекад, постоје важније ствари од тога да вас назову победником.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама