Кад одгајате децу, никад нисте сасвим сигурни да баш све радите како треба. А ако ћемо бити искрени, родитељ који не греши, не постоји. Одговорни се од оних мање одговорних разликују по томе што се стално преиспитују. А ако су баш превише одговорни онда се питања само нижу. Јесам ли сувише попустљива? Можда сам престрога? А зашто се буде ноћу? Да нисам ја за то крив(а)?
Као и у свему у животу, мера је кључ. Бити потпуно опуштен у родитељству једнако је лоше као и непрестано у себи тражити кривицу за све.
Једна од оних ствари у којој ми је можда најтеже да пронађем праву меру јесу, можда ће звучати чудно – слаткиши. Моја деца их обожавају. Вероватно баш зато што их немају неограничено. И понекад ми се чини као да им је један од циљева који себи поставе ујутру кад устану – појести што више слаткиша. Занимљиво је то што, после ко зна ког доласка у дану и тражења још једног реда чоколаде или још једне лизалице, помало изгубим стрпљење и кажем: “У реду, узмите колико хоћете. Узмите све. Ја само желим да будете здрави, зар не мислите да би ми било једноставније да вам увек попустим?” И мада ја та изјава тренутак слабости, нешто што кажем кад више немам снаге за борбу, то је уједно онај моменат кад они схвате да су дошли до тачке кад треба да се зауставе. Кад границу морају да поставе сами. Неке лекције науче се сасвим случајно. Вештина да сами себи поставе границу у не тако здравим навикама једна је од најважнијих, јер нећу увек бити полицајац који ће им говорити кад је доста.
Ипак, још то помало јесам. Имају девет и седам година и довољно су велики да изађу напоље и играју се сами, па и да оду до продавнице по хлеб, млеко… и слаткиш. Пре неколико дана отворили су своју касицу прасицу и из ње извадили пуне шаке металних новчића. Њихове шаке су мале, па ту и није било много новца.
“Мама, можемо ли са овим парицама да одемо до продавнице и купимо нешто слатко?”
“А шта бисте ви?”
“Па, не знам. По једну бананицу?”
“Може. Понесите сатић да можемо да се чујемо.”
Одлазе и после десетак минута ме зову. “Мама, ми смо сели на клупицу у парку и пребројали смо све паре. Имамо 66 динара. Идемо сад у продавницу.”
“Добро, важи мила.”
Још десет минута касније и стиже позив који ми је један од најдражих у животу.
“Мама, ми нисмо купили бананице. Кад смо улазили у продавницу, испред је била маца. Знаш она што увек седи на канти за смеће? Купили смо јој једну кесицу хране. Знаш, фалило нам је четири динара, али тета је рекла да смо много добри и слатки и да нема везе што нам фали. А маца је све појела баш брзо. Била је гладна много! Сад ћемо ми кући. Ћао.”
Слаткиши су високо на списку ствари које моја деца воле. Баш високо. А опет, одрекли су се своје прилике да их добију да би нахранили гладну мацу. И нису за то тражили ни аплауз ни признање. То је за њих било нешто сасвим нормално. А мени су поклонили неколико дана без гриже савести. Оних дана у којима бих се, сваки пут кад бих помислила да негде грешим, сетила колико велика срца имају.
Осећај за друге, било људе или животиње, морамо усадити деци. А многи то не раде, верујући да ће дете боље проћи ако буде мислило само на себе. Али, емпатичност је особина потребна сваком детету, не само због тих других људи, већ и због њих самих. Ако желимо да имају искрене пријатеље, ако желимо да могу да се баве различитим професијама и да једног дана остваре здрав партнерски однос, и имају добар брак, морају научити да препознају и уваже потребе и осећања других.
Код деце, то није увек лако. Морамо им дати пример, много разговарати, одговарати на баш много питања. Али ако је емпатија у нама, она ће бити и у нашој деци. А кад је у својој деци препознате, обећавам, то је један од најбољих осећаја на свету.