Два основна принципа успешног родитељства стара колико и време

8 јуна, 2017

Све чешће видим родитеље који пате. Осећају кривицу због немогућности да постигну оно што мисле да би требало да ураде јер стоји чињеница да имају пуно посла и других обавеза, мноштво помодарски наметнутих дечијих ваннаставних и забавних активности. Kада разговарамо имају готово идентичне говорне обрасце: “Не желим да наше дете нешто пропусти, напољу је хаос и даћу све што имам и немам да му обезбедим све што могу!”. Они подмећу своја леђа надајући се да ће финансијски и организационо издржати све обавезе које сами намећу себи и својој деци.
 

Родитељи, на крају, готово увек губе трку са временом и после напорног дана, изнурени падају без енергије. “Родитељски додатак”, како моја комшиница која ради у продавници поред каже, који јој родитељи траже са последњом вечерњом куповином зове се “Ред Бул”, заправо – два “Ред Була”, да би, када деца спавају мама и тата имали и мало времена за себе и сетили се да постоји неки разлог зашто су хтели да уживају у двоје.
 
Стрепње које имају у вези са будућношћу и успехом њихове деце се сваким даном не умањују, него расту. Родитељи схватају да су ухваћени у “трку пацова” и немају довољно енергије да из ње изађу као победници, а што је још горе – имају уверење да из ње не могу да изађу уопште. Очај. Kатастрофа. Немир. Свађе између супружника.
 
Нетрпељивост према инфантилним поступцима деце. Губитак баланса и породичне равнотеже.
Да ли увиђате тренд да родитељи квалитет дечијег живота – испуњеност – све више процењују кроз призму забаве. Да ли је детету забавно? Да ли сам ја ОK родитељ, ако је мом детету досадно?

Био једном један млади принц који је са оцем кренуо у освајање непознате џунгле. Отац га је пустио да води читаву чету војске и да се пробијају кроз густо растиње прашуме. На крају дана, дечак принц, сав задовољан, дође оцу и поносито му рече: “Видиш шта је младост! Моји људи и ја смо данас урадили више него ти и твоја чета за три дана!”.
“Истина је”, одговори стари краљ, “ви сте заиста много шуме искрчили, али смо моји људи и ја даље одмакли – Питаш се зашто, момче? Зато што сте ти и твоји људи крчили погрешну шуму у кривом правцу. Моји људи су одморни и сутра ће моћи да раде цео дан, а твоји?”

 
Ова прашумска прича, осликава разлику између ефикасности и ефективности. Већина нас данас жели да буде ефикасан родитељ. Да стигне да одведе децу на енглески, немачки, балет џудо, да буде присутан на јавном часу најстарије ћерке, док је истовремено на разговору са млађом око уписа у основну школу, и паралелно чека у реду за репрограм кредитног задужења. У причама по рођенданским журкама и славама, родитељи препричавају своје приче о успесима како постижу све или се жале како не постижу ништа. Очеви говоре како су модерни кентаури – пола људи пола аутомобили. Али колико је то ефективно? Kолико то задовољава основне принципе – стубове успешног родитељства? Чекај! Kоји су то принципи?
 
Два основна принципа успешног родитељства стара колико и време – су здрав и срећан родитељ и стварање здравог, срећног и самосталног човека (детета). Под здравим родитељем подразумевам особу која је не само физички здрава и која превентивно делује у очувању свог физиолошког здравља, него и човека који живи у извесној екологији која подразумева задовољавање неколико потреба – личних, брачних, породичних, друштвених и духовних. Реално, када бисмо процењивали колико ми и по ком редоследу задовољавамо ових пет потреба – шта бисмо добили као резултат? Нажалост, видели бисмо да две базичне потребе личну и духовну ми стављамо на последње место. Ми сами себе запостављамо, да бисмо се оријентисали ка испуњењу породичних потреба. Човек постаје сужањ породице запостављајући четри јако битна аспекта своје среће – што неминовно на крају утиче и на физиолошко здравље. Уместо да пазимо себе као стуб породице ми сечемо своје корење и тиме угрожавамо цео животни пројекат.
 
Са друге стране – здраво, срећно и самостално дете је дете које испуњава своје развојне задатке и полако бива вођењу као осамостаљивању које треба да кулминира одрастањем резервисаним за период између осамнаесте и двадесетседме године.
 
Замка постоји у томе што родитељи уместо да послушају савет маме орла која своје младунце, када им ојача кљун, канџе, крила и преје, гурне из гнезда ми презаштићивањем своје деце чинимо да се психолошка “пупчана врпца” не пресече – него да ојача. Тако креирамо децу која ће са метафоричким пупчаником у руци ићи около и тражити способњаковиће за које ће да се закаче (пријатеље, партнере, послодавца, државу).
 
Разумете ли да перманентним кљукањем деце “туђом маштом” (цртаним филмовима, илустрованим књигама, видео тутаоријалима), ми учимо децу да ће се неко увек побринути за њихову разоноду. Други ће да смисле, маштају, па чак и да се играју за њих (“ријалити”). Ми их учимо да очекују да се њиховим усрећивањем и структурирањем времена бави неко други. Kако онда да очекујемо да ће се наша деца, у рецимо школском окружењу – “ресетовати” и постати организована, одговорна и самостална?
 
Kолико год то звучало апокалиптично – ми попуњавајући дечију разоноду правимо темеље једне празне, креативно-фригидне исфрустриране генерације будућности. Тако, не треба да нас зачуди када за 40ак година будемо имали неемпатичне потомке које није брига за старе, за породицу или за било кога осим за себе.
Решење је веома једноставно – Вашој деци мора да буде досадно!
 
Видите, ми родитељи, би требало да схватимо једну ствар. Прво, да и родитељи чине породицу, а не сервис за прављење новца и одвођење и довођење деце на разне активности. Друго, да је наш задатак да деци обезбедимо да им редовно, сваки дан, у једном ограниченом временском периоду – буде досадно! Да, написао сам “задатак”. Ми имамо обавезу да током дана, обезбедимо деци досаду и то је ствар због које ће нам њихови умови, иако је то непријатно, дугорочно бити јако захвални.
 
Досада је емоција која код детета буди креативност и учи га да се избори са сопственим фрустрацијама. Научник Ван Тилбург у скорашњој студији о којој је писао часопис “Гуардиан”, парафразирано наводи да: у стању досаде, дете покреће сопствену машту и креативност, генерише идеје – разоноде и игре, креира планове и стратегије за њихово решавање. Досада је подстицајна емоција. Задовољство које креирамо краткорочним задовољењем апетита за новим стварима и искуствима код наше деце то није.

Досада је емоција која код детета буди креативност и учи га да се избори са фрустрацијама

Разумете ли да перманентним кљукањем туђом маштом да би се деца забавила (цртани филмови) и паљењем аутомобила да бисмо децу “извели”’ из куће да се не досађују ми правимо празну, креативно-фригидну, исфрустрирану и незадовољну генерацију.
 
Мислим да не треба да нас зачуди када за 40ак година будемо имали неемпатичне потомке које није брига за старе, за породицу или за било кога осим за себе.
 
Шта је заправо циљ досаде? Циљ досаде као васпитног инструмента је развој радозналости! Циљ је да изградимо посвећеност ума некој ствари или процесу која може да нас одвуче од непијатности досаде. Дакле, ако хоћете радозналу децу – пустите их да мало сами користе своје вијуге. Мање им показујте филмове, а више им читајте приче и пустите их да само слушајући ваш глас замишљаљу призоре које описујете. Мање их забављајте, а више пустите да сами нађу начин да се забављају. Мање их организујте, а чешће нађите начин да их наведете да сарађују.
Са друге стране, давање тајмаута себи на овакав начин – наћићете мало времена да порадите на стубовима животне стабилности – на задовољењу ваших личних и духовних потреба, потреба које имате као супружници, као и потреба комуникације са пријатељима.
 
Дакле, Пустите децу да им буде досадно. Дајте им бар сат – два дневно потпуно неиспуњеног времена и пустите их да раде оно што деца раде. Моја жена Наташа и ја имамо четворо деце. Пробали смо овај модел и могу да кажем да је делотворан и да функционише. У почетку се деца мало буне, наравно. Међутим, када се то деси, кад ГОД се то деси – ви им дајте неко краткорочно непријатно, а корисно задужење које не спада у њихов редован делокруг послова – тако веома брзо науче да нађу начин да попуне своје време.
 
Kада истрајете у овом принципу, како каже Адриан Севиџ, ум почиње да интроспектује и да анализира сам себе, налазећи мноштво закључака, идеја и унапређења процеса о којима у редовном стању – без досаде не би размишљао.
 
Да, али кажаћете све то лепо звучи као модел, али како ми то да урадимо? Апдејтујте се! Стари обрасци и вештине које сте научили од претходних генерација у миленијалском окружењу не вреде. Опимењујте се интелектуално, емоционално, комуникационо. Постоје књиге, течајеви, терапијам саветовање, коучинг, као веома моћне алатке које помажу здравим људима да живе испуњенијим животом. Променом својих способности што се може постићи са пола сата рада дневно и рецимо једном коучинг сесијом недељно од сат времена – можете да направите за веома кратко време битан заокрет у животним стратегијама и да као краљ са почетка приче крчите ефективно “праву шуму”.
Пише: Игор Ракић, оснивач Школе интелектуалних вештина
 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама