Ефикасно учење (Шта знамо о концентрацији)

март 1, 2017

Можда вам се чини да ће се ова тема односити само на студенте. Али, она је заправо врло општа и може свакоме бити од користи: родитељима предшколаца, основношколаца, средњошколаца; средњошколцима, студентима; мастерашима или докторашима; онима који се неформално образују путем различитих курсева, семинара, трибина; онима који имају жељу да повећају своје знање, повежу га, боље интегришу…

Најопштије речено, учење обухвата стицање одређених знања и вештина, начина понашања, ставова… Некада нам се чини да лако и брзо усвајамо нека знања или вештине, а некада нам за то треба доста енергије и труда. Нешто, наравно, зависи од генетског материјала са којим смо рођени, нешто мало више од наших афинитета, претходног искуства и тренутне мотивације, али – показало се, највише од начина на који то покушавамо постићи.
Често можемо чути многе младе како кажу да „не могу да се сконцентришу“ на неки садржај. Шта знамо о концентрацији?
Концентрација је један од видова пажње. Пажња може бити селективна (фокусирана), када одређене стимулусе занемарујемо (концентрисани смо – фокусирани само на одређени материјал), или подељена, што често називамо „мултитаскингом“. Оба облика пажње имају и своје вредности и своје мане, нарочито ако немамо известан степен контроле над тим процесом. Онда се дешава да не можемо усмерити пажњу на нешто што нам је битно, или би требало да нам је важно, или да не можемо да не приметимо нешто што је крајње неважно и само нам оптерећује меморијски аранжман.
Често нам се дешава да нам током учења „лутају мисли“. Некада смо свесни тога, а некада нисмо. Када смо свесни, лакше идентификујемо шта је то што нас омета, па ту препреку можемо отклонити. Када нам разлог деконцентрисаности није при свести, оно што се најчешће дешава је губљење времена. Тешко је довести у свест и бавити се нечим што није пријатно, и што нам у том моменту није примарно. Бринемо што не можемо учити, покушавамо одморити (а да не знамо од чега), бринемо што нећемо урадити шта смо осмислили, бринемо…
Анксиозност је врло чест пратилац учења и полагања, јавља се у виду забринутости, страха од неизвесног резултата и страха од неуспеха. Ова, испитна анксиозност, може бити присутна у свим ситуацијама када неко процењује наше способности, постигнућа, вредности… Повезана је са ниским самопоштовањем, негативним ставовима према школи/факултету, зависности и пасивности, неповољним статусом међу вршњацима, лошим односима са професорима… Уколико говоримо о студенту, неретко је ситуација следећа – осећа анксиозност због могућег неуспеха, јавља се стид, страх, беспомоћност, а затим се испитна ситуација напушта или до ње уопште не дође. Тиме се анксиозност не смањује, напротив. А онда улазимо у зачарани круг, само што временом постаје теже.
Техника визуелизације у овом случају може бити плодотворна. Када легнете да спавате, замишљајте предиспитну и испитну ситуацију, замишљајте како одговарате на питања (што служи као специфичан увид да ли нешто од градива треба проћи поново). А затим замислите да сте положили, замислите осећај и … доживите га целим својим бићем.
У основи проблема са учењем могу бити различити узроци, а међу најчешћима су: недостатак унутрашње мотивације, перфекционизам, недостатак радних навика и непознавање ефикасних метода учења, ниска толеранција на фрустрацију, самосаботирање, итд. Неретко проблеми са концентрисањем и учењем заправо представљају последицу, а не проблем. Дакле, малопре поменуте бриге (различитог узрока) могу изазвати проблеме у школи / факултету / неком другом пољу учења. То се дешава када се, на пример, инатимо родитељима; када схватимо да то усмерење није била наша жеља, већ нам је на неки начин наметнута; а може бити и одраз идеје да „нисмо способни за тако нешто“. Ипак, хајде да се у овом тексту позабавимо конкретним стратегијама и методама, практичним саветима, који нам могу бити од помоћи, ако узрок проблему са учењем није интиман, психолошки садржај снажног интензитета..
Вероватно сте више пута до сада чули да стручњаци саветују „радни кутак“. И вероватно вам већ звучи отрцано и неважно. Ипак, није. Да ли сте се потрудили да примените овај савет? Има више објашњења зашто је корисно имати простор резервисан за учење и рад. Прво, то је простор који нема много спољних сметњи, у смислу компјутера, телевизора (а не би требало ни мобилни телефон да буде у близини). Нема много шаренила, опремљен је минимално, у складу са потребама везаним за учење. Друго, тај простор је осветљен, ваше тело је у седећем положају, што подстиче на будност и радно ангажовање. Треће, велики проценат људског памћења везан је за визуелни доживљај, што значи да ће, након извесног времена навикавања, мозак сам почети да перципира тај простор само за једну намену.

Временски план је такође врло значајан. Постављање јасних, конкретних, мерљивих циљева, у одређеном временском року, уз планирану награду. Важно је да се након успешно постигнутог циља (што не мора бити нешто крупно попут уписа на жељени факултет, него на пример научен испланирани садржај за тај дан) наградите, захвалите себи, почастите се и опустите. Организам тако најпростије спаја успешно учење и савладавање циља са наградом, што наредне епизоде учења чини лакшим.
Учење треба посматрати као процес, и у том смислу захтева приличан ангажман од стране „ученика“. Делове садржаја који није најјаснији треба упростити, довести до нивоа елемената а онда их спајати (пробајте, занимљиво је играти се научника). Проналаском објашњења долазите до разумевања. Примерима (из књиге али много више из) свакодневног живота моћи ћете лакше запамтити. Увек је корисно да покушате некоме неупућеном у тај садржај објаснити шта је то што сте савладали, чиме себе стављате на својеврстан тест, са ниским нивоом тензије.
Ефикасним се показало да се прво прегледа и површно прочита читав материјал (нпр. иако је потребно спремити колоквијум тј. део књиге – прочитати целу). Тиме се стиче комплетнији утисак о ономе шта нас чека, а неретко нам и спонтано дође на памет нека идеја за најбољи приступ градиву.
Погодно је познавати биоритам, како бисмо лакше одредили које нам је најпродуктивније време за учење. Углавном се препоручује да се „најгаднија жаба поједе прва“ (у смислу најтеже или најобимније градиво научи прво). Други стручњаци препоручују да се нешто лакше уради прво, како би нас мотивисало и подстакло да радимо даље, али онда постоји ризик да ћемо успорити или одустати када дође тежи део. Размислите сами са собом, аргументима објасните зашто вам је једна опција боља од друге, и … почните!
И учење је процес који захтева одређени степен интроспекције, односно увида у сопствене снаге, могућности, слабости, потенцијале. Важно је да спознате који вам је стил учења до сада највише одговарао. Постоји више подела стилова учења, а најчешћи је на: визуелни стил (учење путем цртања шема, сликама које асоцирају, подвлачење шареним маркерима – при чему је свака боја везана само за једну ствар, нпр. жута за дефиниције, црвена за имена аутора, зелена за године, и слично, снимање током обнављања па гледање снимка ради даље обнове наученог, вођење белешки током часова или предавања), аудитивни (велики број информација може да се упамти на самом предавању, учење наглас, снимање гласа током читања па преслушавање, учествовање и развијање дискусија са колегама), логички (повезивање информација, стратегијски приступ новим сазнањима, интегрисање са претходним), социјални стил (учење са колегом или колегама). Наравно, већина нас може да учи различитим стиловима, али је за једну групу садржаја који се учи адекватнији један метода, или нам је један генерално доминантнији. Чим успете да се пронађете у некој категорији, моћи ћете детаљније осмислити начине побољшања технике учења. Увек је боље активно учити, користити различите принципе, као што су преслишавање наглас, учење у групи, постављање питања, мапирање, визуализација.
Суштина активног учења може се сјајно описати Френклиновим цитатом: „Реци ми и ја ћу заборавити, покажи ми и ја ћу можда запамтити, укључи ме и ја ћу разумети.“ Нажалост, наш школски систем најчешће нема додира са овом „препоруком“, те је на вама да је практикујете. Усудите се на развој.
Дозволите себи да експериментишете, без ригидности и „морања“. Оставите себи простор за конструктивну критику. Као што је још Пикасо рекао: „Инспирација постоји, али те мора наћи док радиш“. Вероватно данас нисте много заинтересовани за учење. Питајте се још једном – да ли сте заинтересовани за циљ?
Николић Сандра
Психотерапеуткиња под супервизијом
Извор: lekariduse

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама