„Kako je bilo?“ uglas upitaše nastavnici Anu čim je ušla u zbornicu.
„Ma… glupost, kao što sam i očekivala!“ Ana besno baci tašnu na sto i pogleda kolege. „Ovo je sve jedna farsa! Jedna formalnost i ništa drugo!“
„Pa, šta je bilo? Pričaj, sledećeg časa je kod mene!“ nervozno reče Slađana.
„Ništa. Ukratko – ništa!“ reče Ana i okrenu se prema vratima, da proveri da inspektorka slučajno nije tu, i utiša glas, za svaki slučaj. „Proverila mi je pripreme, gledala mesečni i godišnji plan, poredila sa upisanim časovima… Tražila mi je evidenciju izostanaka i portfolio za troje učenika, a to kako ja držim čas, da li su deca zainteresovana, koliko znaju – to nije važno!“ Uhvati se za čelo. „Uh… glava me boli od svega!“
„Šta ti je rekla na kraju? Nemoguće da ništa nije iskomentarisala!“ reče Nenad.
„Ništa. Kao, neki čas iz septembra nisam dobro upisala, ne poklapa se sa mesečnim planom, i kao pozvaće me na razgovor, ’inače sve je u redu’, tako nešto je rekla. Kažem ti, sve vreme je vrtela papire i kliktala nešto po laptopu. Ja sam mogla i kineski da pričam – ne bi primetila!“ Ana je osetila kako u njoj opada tenzija, i ruke su počele da joj podrhtavaju. „Evo, ja se tu tresem kao neko dete, spremam ovaj čas već mesec dana, kopiram, pravim postere, skidam sa interneta… To sve mačku o rep!“
„Pa, da! Znala sam da će tako biti! Najvažnije je da mi ispunimo papire, a ostalo nema veze. Žali Bože što si se nasekirala!“ Mira je prišla Ani iza leđa i zagrlila je.
„Ne da sam se nasekirala, nego već danima nisam sva svoja! Ulazim danas u učionicu, noge mi klecaju a glumim da mi nije ništa! Svi mi kažu da nisam normalna, ali ja ne mogu… Toliko se trudim, i onda tako dođe neka glupača koja nije čas u životu održala, da ocenjuje mene, koja imam dvadeset godina iskustva! I na kraju sve što je suština mog rada pada u vodu! Bitno je da li sam popunila glupi portfolio! I došlo mi da je pitam, ’Hoće li ovi moji đaci bolje znati geografiju ako je portfolio u redu, ili ako ispravno popunim mesečni plan? Šta imamo od toga?’ Ja se tu lomim i pravim pajaca od sebe da im bude zanimljivo i da prate i nauče, a ona meni ’Dajte mi pripreme!’ Ej! Pripreme su važne! Još se ja dogovorila sa decom ko će šta da pita, dva časa smo vežbali, obećali da će biti mirni… To sve džabe! Bitne su – pripreme!“
„Evo ti moja kafa, nisam je ni liznula, da se vratiš u život“ reče Tanja i donese joj punu šoljicu.
„Joj, hvala ti“, reče Ana, nasmeši se prvi put od kako je otišla na čas u pratnji inspektorke, i odmah otpi gutljaj. „Ma, toliko sam besna, da ne mogu da vam opišem! U stvari, najviše me nervira to što sve to što radim, ta suština mojih časova, to što se trudim i radim… to je, ljudi moji, nebitno!“
„Svinjarija! Posle će da objave statistiku na sajtu, daće, zaboga, neku ocenu školi, i kao sve funkcioniše, a ono – bušno sa svih strana!“ Ljutio se Blagoje.
Čim se začulo zvono za početak časa, inspektorka se pojavi na vratima, i uz osmeh reče, „Slađana, hoćemo li?“
Slađana oseti nož preko stomaka, srce poče brzo da joj lupa, dlanovi se oznojiše. Ipak, smogla je snage da se nasmeje. „Naravno, evo me.“
U prolazu je nekoliko kolega ohrabri šapućući „Srećno!“ ili tajno joj stežući ruku.
„Idemo dalje…“ reče Ana, i pođe na naredni čas. Silazeći niz stepenice, razmišljala je zašto uopšte radi ovaj posao. Čemu sav ovaj trud? Da sam ćutala ceo čas ne bi mi reč rekla, ali zato je bitno što sam pogrešno upisala čas. Sad mogu da nagrabusim zbog toga. Zbog glupog pogrešno upisanog časa!! Ako je to suština mog rada, bolje odmah da dam otkaz! Da li je to važno? Koja vajda od toga? razmišljala je.
Ušla je u razred prilično namrgođena, i deca su to osetila. Ana je bila stroga, i naročito kad bi videli da nije najbolje raspoložena, đaci su se trudili da budu mirni. Imala je jasna pravila, i jedno od njih je bilo da, pre nego što počne novu lekciju, uvek pita po jednog učenika, pa su se deca iz poslednjih klupa skrivala iza drugara ispred sebe, nadajući se da će tako izbeći ispitivanje. „Brate, ruke mi se tresu!“ šapnuo je Dušan Marku. „Meni srčka ’oće da iskoči!“ tiho odgovori Marko.
„Tišina tamo!“ Ana je izvirivala da vidi ko se usudio da priča. Pripreme! Samo pripreme!
„Milane… Jesi se spremio?“
Milan oseti nož preko stomaka, ali nađe snage da se nasmeši. „Jesam, nastavnice.“
„E, ako jesi, da krenemo od tebe. Ne vidim atlas na stolu!“ Kako sam mogla da pogrešim taj čas u septembru. Ma, kao da je važno… Mnogo bitna stvar… ’Ajde baš da vidim da me kazni! Baš da vidim!
„Nastavnice… zaboravio sam danas izuzetno… Ja uvek nosim atlas, ali…“
„Ali baš danas si zaboravio… Ti znaš šta smo se dogovorili – bez atlasa ocena manje.“ Ana je bila kategorična – prvi znak da učenik poštuje nju i njen predmet jeste da nosi atlas, i smatrala je vrhunskim bezobrazlukom nepoštovanje ovog pravila.
Ne znam kad će da me zove na razgovor, ali kad god… Baš ću da joj kažem svašta! „Radili smo Peru, pa ti nam reci, evo za početak, prirodni priraštaj.“ A kako držim čas to nema veze. Pola zbornice ne radi ništa, ja se polomih, to nikog ne zanima!
„Ovaj… Prirodni priraštaj u Peruu je… dosta… veliki…“ Milan je čekao da mu neko šapne podatak koji nije naučio.
Ja aktiviram ceo razred, nikog ne zapostavim, ni to nije važno! „Koliko veliki? Nemoj mi okolišati!“ ljutila se Ana.
„Nastavnice, ja nisam te brojke učio, onu tabelu privreda i to, ja sam više… suštinu…“ priznao je Milan.
„Aha… dakle, ti si sam odlučio šta je suština, a šta je nebitno? I to bez atlasa. Odlično. Da li si među bitne podatke smestio, na primer, gustinu naseljenosti po kvadratnom kilometru?“ Samo administracija i administracija, ništa više. Bolje da radim kao sekretarica! Jao, jedva čekam da ode kod Ljube na čas! E, to da vidim kako će proći, i da li su i tu pripreme važne!
„Ovaj….“ Milan se nije setio ni gde se taj podatak nalazi u knjizi.
„Kolika je, uopšte, površina Perua?“ pokuša Ana da mu pomogne. I taj portfolio, gospode Bože! Samo je to još falilo! Nije nam dosta pisanja, i pisanja i samo pišemo nešto, ni sami ne znamo ni šta ni zašto!
„Pa, velika, preko milion kvadratnih kilometara…“ reče Milan.
„Koliko to ’preko’? Milion i…?“ Ana je tražila tačan podatak. Posebno ju je nerviralo što je to pisala na tabli, zaokružila i rekla da se zapamti. Treba da se tresem kao prut, a znam da dobro radim. I sad će da me izriba za pogrešno upisan čas!
Milan je ćutao.
„Dobro, hajde ovako, šta ti znaš da nam kažeš o Peruu, da čujemo?“ Suštine nema. Nije važna!
„Pa, iskreno, ja sam mnogo čitao o Južnoj Americi, meni je to sve zanimljivo, moj tata je tamo bio nekoliko puta, i pokazivao mi je fotografije… Jesam ja učio iz knjige, ali mnogo više sam skidao sa interneta i čitao u ’Nacionalnoj geografiji’. Prošlog meseca je bio tekst o Peruu, i čitao sam o ruševinama Inka, Maču Pikču, o njihovim ručnim radovima i drvorezima, o kanjonima, kako jedu meso zamorčića…“
„Fuuuuj“ začu se iz svih klupa.
„Dosta tamo!“ podviknu Ana.
„…o njihovim plažama… Čitao sam o proizvodnji biljke koke, uglavnom za trgovinu drogom. O svemu tome mogu da pričam…“ reče Milan ponosno.
„O zamorčićima? Divno! I o plažama. A, da, i o drogi! Odlično! Ali zato je površina Perua ’preko milion kvadratnih kilometara’, je l’ tako? Sve je to lepo što ti čitaš sa interneta, ali ja to nisam tražila!“ E, da mi je sad ona inspektorka, pa da vidi kako ovaj mali ne zna da bekne, a sve to sam ja pričala i objašnjavala, i crtala kredama u boji… A on čita o zamorčićima. Dođe mi samu sebe da žalim!
„Znam da je glavni grad Perua Lima, znam sa kojim zemljama se graniči, znam koji jezici se govore u Peruu, znam…“
„To mora da zna i jedinica, a s obzirom na to da si na polugođu imao četiri, verujem da ciljaš na više!“ Na kraju ćemo istu ocenu dobiti i ja, koja se ovoliko trudim, i Sunčica, kojoj deca ne znaju b od biologije, ali su zato časovi upisani besprekorno! „Za veće ocene mora da se zna mnogo više od tih osnovnih činjenica. Da li znaš koliko je dugačka Madre de Diosa?“
Milan je spustio pogled. Shvatio je da iz ove situacije ne može da se izvuče.
„Milane, danas ću ti u svesku upisati jedan, i idućeg časa ću te pitati sve ovo, i mnogo više! Ako i idućeg časa ne budeš spreman, očekuj slabu na tromesečju.“ Ana zatvori svesku i priđe karti razvučenoj preko table.
„Danas prelazimo na Brazil.“ Predavanje je počela pričom o prirodnom priraštaju. Milan je bio besan. Šta imam od podatka o površini Perua i svim ovim budalaštinama koje me je pitala? Glupača jedna! – razmišljao je. Zar nije mnogo važnije što znam suštinu?
Autor: Maja Bugarčić
Lep tekst, osvešćujući. Nisu bitne puke brojke i dosadne definicije koje učenicima ništa ne znače, bitna je suština. Bitno je da je učenik pokazao interesovanje za nešto, da je u svoje slobodno vreme pročitao nešto što ga interesuje. Nažalost (ili ne, još uvek ne znam) , naš obrazovni sistem ne funkcioniše po principu da deca uče samo ono što ona misle da je suština, samo ono što oni smatraju interesantnim i korisnim. Slažem se da broj stanovnika neke države nije od vitalnog značaja, ali šta ako neki učenik sutra odluči da njemu nije potrebno da zna sabiranje i oduzimanje (kad ima kalkulator na telefonu da mu izračuna), a ne treba mu ni da zna da svojeručno piše (ionako sve što je potrebno on kucka).
Sa naše nastavničke strane gledano, bilo bi dobro da se usaglasimo. Tu inspektorku šalje resorno ministarstvo, pretpostavljam sa jasnom misijom da proveri dokumentaciju, inače ona to ne bi tako radila. S druge strane, ministarstvo propisuje program za svaki predmet, u kom, negde, verovatno piše „stanovništvo Perua“, na osnovu čega se taj podatak našao i u đačkim udžbenicima, koje je odobrio Zavod. Dok se naše ministarstvo busa kako je reformisalo naš obrazovni sistem uvođenjem elektronskog dnevnika i udžbenika, a u buduće i projektom jednosmenskog rada, pitanje „šta je to suština“ ostaje nerešeno.
Da sam profesor srpskog, dao bih vam „keca“, ko vrata, zbog promašene teme.
Kakvo bedno i patetično pravdanje ove sprdnje zvano eksterna ovulacija.
Biće da niste razumeli tekst. Ne vidim da je iko pravdao eksternu, nego je poenta da je sve forma – i eksterna i nastava, samo što nastavnica nije svesna!
Strasno i realno,nisam prosvetar vise,u penziji sam,ali DRAGE MOJE KOLEGE,POD HITNO BOJKOT,KAO CACAK ,STOPIRAJTE IH,NE DAJTE IM DA VAS STRESIRAJU BUDALASTINAMA….Moji ucenici,ljudi,imali su moje preneseno znanje,svaki cas radan,efektivan,bez svih ovih bezvrednih papira,plan rada da,godisnji ,operativni i dnevnik,njih 80 procenata zavrsilo po starom dobrom nebolonjskom sistemu fakultete.Gde cete decu sa ovakvim gubljenjem vremena,i pored vase zelje da ih ucinite dobrim znalcima…..Zbog ovakvih izivljavanja nad vama,gubljenja vremena oko smesne pisanije,gubite od elana,motivacije,i ne dajte da vam ulaze u skole,Cacak nek vam kaze kako se to cini.