Како друштво мери успех детета? Готово увек је реч о академском успеху. Где год да дете дође питаће га „У који разред идеш? Какве су ти оцене у школи?“ Можда ће неко још додати „Бавиш ли се спортом или имаш неку другу активност?“, али ретко ко ће питати „Имаш ли пријатеље?“
Емоционална интелигенција
Зашто је то тако? Можда је ствар у томе да се подразумева да дете има пријатеље па се чини сувишно питати. Можда је генерално непријатно разговарати о тим темама јер су више „личне“ од тога какво је дете у школи. Али то не би требало да буде тако. Важније од оцена и академског успеха је наша емоционална интелигенција. Наше вештине изражавања и читања емоција, вештине контролисања емоционалних реакција и вештине стварања односа с другима.
Некима је то много једноставније и долази сасвим природно. Док су други неспретни у социјалним ситуацијама, а да тога нису ни свесни. Врло често деца која имају проблеме с пажњом имају и проблем с емоцијама. Осећају исте емоције као и њихови вршњаци, али оне су интензивније и снажније утичу на свакодневни живот. Због своје непажње, хиперактивности или импулсивности они теже могу да разумеју шта други осећају и погрешно протумаче ситуацију. Или због тога тешко усвајају неке норме понашања па неприкладно реагују у одређеним ситуацијама.
Наравно, срећа детета никада не би требало да трпи због друштвених норми или правила понашања. Али, учестали испади хиперактивности или снажни напади љутње и беса, неконтролисана бујица речи или снажан плач, довешће до тога да ће његови вршњаци и потенцијални пријатељи избегавати контакте. Дете ће постати свесно да нешто код њега „не штима“ и то увелико може нарушити његово самопоуздање, а оно само неће ни знати шта је разлог томе.
Проблем детета да регулише сопствене емоције може се показати на више начина
Рецимо, нека деца не могу да притисну кочницу када су фрустрирана и љута, док друга пак никако не могу да се покрену да нешто ураде када им је досадно. Деца која имају проблем пажње и/или хиперактивности чешће него њихови вршњаци постану брзо фрустрирани због неких мањих сметњи, превише или предуго брину због небитних ствари, имају проблема да се смире се када их неко нервира или када су љути, осећају се повређено и могу замерити некоме и за најмање критике, али и морају добити оно што желе ОДМАХ!
Што је разлог томе?
Они имају мањи капацитет регулације емоција од својих вршњака. Разлог томе је што имају потешкоћа с пажњом, а последично и проблема с радним памћењем па врло често остају „заглављена“ у том осећају што доводи до већих ескалација које дуго трају. Такође, њихов мозак ради у нижој брзини што их тера да буду осетљива на све што се око њих догађа, само да би остали будни – а то онда резултира давањем превеликог значења и малим стварима. Константно разочарање које они врло често доживљавају, само продубљује осећај мање вредности и умањује њихов труд и жељу за променом.
Велик број деце која и немају проблеме с пажњом и хиперактивности показују оваква понашања, али они усвоје с временом неке обрасце самоконтроле па воде и унутрашњи разговор како би се умирили – сами себи кажу „Смири се, ово није тако важна ствар“. Деца с поремећајем пажње не могу сама од себе развити такав ниво рационалности и квалитетног унутрашњег разговора. Њих треба учити самоконтроли, како у смислу одржавања пажње, тако и у смислу регулације емоција и емоционалних реакција.
Учење саморегулације емоција
Када се установи да дете има проблем пажње и када се крене с терапијама, најчешће је поновно нагласак на побољшању академског успеха. Но, потребно је у терапију увести и рад на друштвеним вештинама, појачати њихову емоционалну интелигенцију и научити их како да владају собом. Саморегулација је најбитнији фактор и њеним редовним учењем, нарочито саморегулације организма и одговора организма на неке стресне ситуације, покреће се нови образац активности који у реалним ситуацијама бива награђен од стране вршњака, родитеља и осталих.
Учење опуштеног фокуса и концентрације омогућава и деци да науче да контролишу своје реакције, али им и повећава капацитет пажње како би научили у којим ситуацијама треба реаговати на одређени начин. Стичу алате за самоконтролу који им омогућавају напредовање у друштву и сходно томе, боље самопоуздање и на крају, успех.
Neurofeedback тренинг може бити дефинисан да ради на подручима која су задужена за емоционалну саморегулацију и боље препознавање и изражавање емоција. Али и сваки neurofeedback тренинг је конципиран тако да дете увек треба да буде смирено и опуштено да би могло да напредује у игри. Чак и ако дође до фрустрације због неуспеха, нема даљег наставка игре или видеа док се поновно не постигне то стање. Но, унутар самог тренинга примењују се и вежбе за учење препознавања и дефинисања емоција, те учење о томе како се понашамо у одређеним ситуацијама.
Вежбање препознавање и дефинисања емоција
Ове вежбе могу се изводити и код куће па врло често и родитељи добију савете и материјале како их изводити с дететом. Овде доносимо пет сценарија о различитим социјалним ситуацијама у којима се дете може наћи и не знати како да у њима реагује. Зато родитељи могу помоћи да му постане лакше.
Дете има проблем да створи пријатељства
Веза с непажњом: деца с проблемом пажње често не примећују како њихово понашање утиче на друге људе. Прекидају друге и тешко филтрирају шта заправо желе да кажу па о истој теми дуго говоре покушавајући да објасне – што може бити иритантно другима.
Како родитељи могу да помогну: одглумите с дететом реалну социјалну ситуацију. Нека оно глуми себе, а ви глумите друго дете. Потом се замените. Завршите тако да расправите штa је учинио добро, а штa би могао учинити другачије.
Дете брзо изгуби пријатеље
Веза с непажњом: деца с проблемом пажње могу бити нападна и захтевна, а да то уопште не разумеју. Зато што не могу стрпљиво да дочекају да дође њихов ред, може се догодити да се пријатељства распадну.
Како родитељи могу да помогну: упишите дете на спорт или неку другу њему занимљиву активност јер би му могло бити лакше да научи да дели с другима у групном окружењу него један на један.
Детету је тешко да води разговор
Веза с непажњом: деца с проблемом пажње лако могу да изгубе нит водиљу у разговору, погрешно протумаче шта други људи желе да кажу и лако их ометају мисли које немају везе с разговором.
Како родитељи могу да помогну: снимите разговор с дететом (рецимо за време ручка). Послушајте га заједно и обоје дефинишите тренутке у којима је скренуо с теме разговора, а потом расправите како је то другачије могао решити.
Дете претерано реагује на ситуације
Веза с непажњом: као што смо рекли, деца с недостатком пажње могу да имају проблем са самоконтролом. Претерано реагују када су узнемирени и може доћи до потпуног емоционалног распада у узрасту када то више не би требало да буде тако.
Како родитељи могу да помогну: укажите детету на ситуације у којима почиње да се узрујава. Разговарајући о томе што се тада догађа с његовим телом и гласом може помоћи да научи како да измери своју „емоционалну температуру“.
Дете није баш увек поуздано
Повезница с непажњом: деца с недостатком пажње могу имати проблем с планирањем и извршавањем онога што треба да учине. То може довести до тога да друга деца сматрају да се на њих не могу ослонити када раде групне пројекте.
Како родитељи могу помоћи: подстакните своје дете да разговара с члановима групе о томе како ће поделити задатке. Затим му помозите да направи листу задатака како би могао да прати свој напредак.
Аутор: Јосипа Босак, магистар психологије, Umoigraonica
Приредила: А. Цвјетић, Зелена Учионица