Kako društvo meri uspeh deteta? Gotovo uvek je reč o akademskom uspehu. Gde god da dete dođe pitaće ga „U koji razred ideš? Kakve su ti ocene u školi?“ Možda će neko još dodati „Baviš li se sportom ili imaš neku drugu aktivnost?“, ali retko ko će pitati „Imaš li prijatelje?“
Emocionalna inteligencija
Zašto je to tako? Možda je stvar u tome da se podrazumeva da dete ima prijatelje pa se čini suvišno pitati. Možda je generalno neprijatno razgovarati o tim temama jer su više „lične“ od toga kakvo je dete u školi. Ali to ne bi trebalo da bude tako. Važnije od ocena i akademskog uspeha je naša emocionalna inteligencija. Naše veštine izražavanja i čitanja emocija, veštine kontrolisanja emocionalnih reakcija i veštine stvaranja odnosa s drugima.
Nekima je to mnogo jednostavnije i dolazi sasvim prirodno. Dok su drugi nespretni u socijalnim situacijama, a da toga nisu ni svesni. Vrlo često deca koja imaju probleme s pažnjom imaju i problem s emocijama. Osećaju iste emocije kao i njihovi vršnjaci, ali one su intenzivnije i snažnije utiču na svakodnevni život. Zbog svoje nepažnje, hiperaktivnosti ili impulsivnosti oni teže mogu da razumeju šta drugi osećaju i pogrešno protumače situaciju. Ili zbog toga teško usvajaju neke norme ponašanja pa neprikladno reaguju u određenim situacijama.
Naravno, sreća deteta nikada ne bi trebalo da trpi zbog društvenih normi ili pravila ponašanja. Ali, učestali ispadi hiperaktivnosti ili snažni napadi ljutnje i besa, nekontrolisana bujica reči ili snažan plač, dovešće do toga da će njegovi vršnjaci i potencijalni prijatelji izbegavati kontakte. Dete će postati svesno da nešto kod njega „ne štima“ i to uveliko može narušiti njegovo samopouzdanje, a ono samo neće ni znati šta je razlog tome.
Problem deteta da reguliše sopstvene emocije može se pokazati na više načina
Recimo, neka deca ne mogu da pritisnu kočnicu kada su frustrirana i ljuta, dok druga pak nikako ne mogu da se pokrenu da nešto urade kada im je dosadno. Deca koja imaju problem pažnje i/ili hiperaktivnosti češće nego njihovi vršnjaci postanu brzo frustrirani zbog nekih manjih smetnji, previše ili predugo brinu zbog nebitnih stvari, imaju problema da se smire se kada ih neko nervira ili kada su ljuti, osećaju se povređeno i mogu zameriti nekome i za najmanje kritike, ali i moraju dobiti ono što žele ODMAH!
Što je razlog tome?
Oni imaju manji kapacitet regulacije emocija od svojih vršnjaka. Razlog tome je što imaju poteškoća s pažnjom, a posledično i problema s radnim pamćenjem pa vrlo često ostaju „zaglavljena“ u tom osećaju što dovodi do većih eskalacija koje dugo traju. Takođe, njihov mozak radi u nižoj brzini što ih tera da budu osetljiva na sve što se oko njih događa, samo da bi ostali budni – a to onda rezultira davanjem prevelikog značenja i malim stvarima. Konstantno razočaranje koje oni vrlo često doživljavaju, samo produbljuje osećaj manje vrednosti i umanjuje njihov trud i želju za promenom.
Velik broj dece koja i nemaju probleme s pažnjom i hiperaktivnosti pokazuju ovakva ponašanja, ali oni usvoje s vremenom neke obrasce samokontrole pa vode i unutrašnji razgovor kako bi se umirili – sami sebi kažu „Smiri se, ovo nije tako važna stvar“. Deca s poremećajem pažnje ne mogu sama od sebe razviti takav nivo racionalnosti i kvalitetnog unutrašnjeg razgovora. Njih treba učiti samokontroli, kako u smislu održavanja pažnje, tako i u smislu regulacije emocija i emocionalnih reakcija.
Učenje samoregulacije emocija
Kada se ustanovi da dete ima problem pažnje i kada se krene s terapijama, najčešće je ponovno naglasak na poboljšanju akademskog uspeha. No, potrebno je u terapiju uvesti i rad na društvenim veštinama, pojačati njihovu emocionalnu inteligenciju i naučiti ih kako da vladaju sobom. Samoregulacija je najbitniji faktor i njenim redovnim učenjem, naročito samoregulacije organizma i odgovora organizma na neke stresne situacije, pokreće se novi obrazac aktivnosti koji u realnim situacijama biva nagrađen od strane vršnjaka, roditelja i ostalih.
Učenje opuštenog fokusa i koncentracije omogućava i deci da nauče da kontrolišu svoje reakcije, ali im i povećava kapacitet pažnje kako bi naučili u kojim situacijama treba reagovati na određeni način. Stiču alate za samokontrolu koji im omogućavaju napredovanje u društvu i shodno tome, bolje samopouzdanje i na kraju, uspeh.
Neurofeedback trening može biti definisan da radi na područima koja su zadužena za emocionalnu samoregulaciju i bolje prepoznavanje i izražavanje emocija. Ali i svaki neurofeedback trening je koncipiran tako da dete uvek treba da bude smireno i opušteno da bi moglo da napreduje u igri. Čak i ako dođe do frustracije zbog neuspeha, nema daljeg nastavka igre ili videa dok se ponovno ne postigne to stanje. No, unutar samog treninga primenjuju se i vežbe za učenje prepoznavanja i definisanja emocija, te učenje o tome kako se ponašamo u određenim situacijama.
Vežbanje prepoznavanje i definisanja emocija
Ove vežbe mogu se izvoditi i kod kuće pa vrlo često i roditelji dobiju savete i materijale kako ih izvoditi s detetom. Ovde donosimo pet scenarija o različitim socijalnim situacijama u kojima se dete može naći i ne znati kako da u njima reaguje. Zato roditelji mogu pomoći da mu postane lakše.
Dete ima problem da stvori prijateljstva
Veza s nepažnjom: deca s problemom pažnje često ne primećuju kako njihovo ponašanje utiče na druge ljude. Prekidaju druge i teško filtriraju šta zapravo žele da kažu pa o istoj temi dugo govore pokušavajući da objasne – što može biti iritantno drugima.
Kako roditelji mogu da pomognu: odglumite s detetom realnu socijalnu situaciju. Neka ono glumi sebe, a vi glumite drugo dete. Potom se zamenite. Završite tako da raspravite šta je učinio dobro, a šta bi mogao učiniti drugačije.
Dete brzo izgubi prijatelje
Veza s nepažnjom: deca s problemom pažnje mogu biti napadna i zahtevna, a da to uopšte ne razumeju. Zato što ne mogu strpljivo da dočekaju da dođe njihov red, može se dogoditi da se prijateljstva raspadnu.
Kako roditelji mogu da pomognu: upišite dete na sport ili neku drugu njemu zanimljivu aktivnost jer bi mu moglo biti lakše da nauči da deli s drugima u grupnom okruženju nego jedan na jedan.
Detetu je teško da vodi razgovor
Veza s nepažnjom: deca s problemom pažnje lako mogu da izgube nit vodilju u razgovoru, pogrešno protumače šta drugi ljudi žele da kažu i lako ih ometaju misli koje nemaju veze s razgovorom.
Kako roditelji mogu da pomognu: snimite razgovor s detetom (recimo za vreme ručka). Poslušajte ga zajedno i oboje definišite trenutke u kojima je skrenuo s teme razgovora, a potom raspravite kako je to drugačije mogao rešiti.
Dete preterano reaguje na situacije
Veza s nepažnjom: kao što smo rekli, deca s nedostatkom pažnje mogu da imaju problem sa samokontrolom. Preterano reaguju kada su uznemireni i može doći do potpunog emocionalnog raspada u uzrastu kada to više ne bi trebalo da bude tako.
Kako roditelji mogu da pomognu: ukažite detetu na situacije u kojima počinje da se uzrujava. Razgovarajući o tome što se tada događa s njegovim telom i glasom može pomoći da nauči kako da izmeri svoju „emocionalnu temperaturu“.
Dete nije baš uvek pouzdano
Poveznica s nepažnjom: deca s nedostatkom pažnje mogu imati problem s planiranjem i izvršavanjem onoga što treba da učine. To može dovesti do toga da druga deca smatraju da se na njih ne mogu osloniti kada rade grupne projekte.
Kako roditelji mogu pomoći: podstaknite svoje dete da razgovara s članovima grupe o tome kako će podeliti zadatke. Zatim mu pomozite da napravi listu zadataka kako bi mogao da prati svoj napredak.
Autor: Josipa Bosak, magistar psihologije, Umoigraonica
Priredila: A. Cvjetić, Zelena Učionica