„Sve sam mu lepo objasnio, a on me ništa ne sluša!” Evo i zašto…

9 maja, 2016

Danas ćemo ići u bioskop, a pre toga kod bake na ručak i svratićemo do prodavnice da isprobam onu haljinu što sam videla. E, da, podseti me i da kupimo hranu za macu. Al’ prvo da uradiš domaći i pospremiš sobu, a možeš da počneš danas i lektiru da čitaš… Zvuči poznato? Od ujutru nabrojite detetu planirane dnevne aktivnosti i očekujete da sve ide pod konac? Pa, što ne bi kad ste sve objasnili? Ipak, računajte da neće…
mother yelling at children
U jednom trenutku naš mozak može da „primi“ i obradi svega pet do sedam informacija, a s obzirom na to da one do nas stižu preko čula, onda je sve oko nas informacija – zvuk, dodir, miris, ukus i sve što vidimo. Ovo znači da smo mi u svakom trenutku bukvalno preplavljeni njima i da dete, dok mu pričamo kada na primer doručkuje, jednostavno ne može da primi sve što do njega stiže. Zato što su kanali za primanje informacija prepunjeni – ukusom i mirisom hrane koju jede, nečim što gleda, zvukom koji čuje, i to ne samo od nas već i sa TV-a ili radija, dodirivanjem hrane…
I kad izdeklamujete sve što ćete zajedno raditi tog dana, vi očekujete neku povratnu reakciju, komentar, ali dete bukvalno nema pojma šta ste mu pričali. Ne zato što vas nije slušalo i sigurno ne zato što je „bezobrazno“, nego zato što ste ga pretrpali informacijama koje su mu u tom trenutku višak!

Šta se dešava kada smo zatrpani informacijama?

Evo kako to funkcioniše. Upravo zbog ogromne količine informacija koje do nas stižu postoje, razni filteri koji ih „razvrstavaju“, jer mi nismo u stanju da ih sve primimo i obradimo. Ti filteri funkcionišu potpuno van naše svesne volje i kontrole, i u zavisnosti od naših prethodnih iskustava, sećanja, uverenja…, oni informacije kategorizuju, ali i brišu i menjaju. To su one situacije kada kažete, kao sa početka teksta, pet stvari a osoba odreaguje samo na jednu, na primer na isprobavanje haljine. To je zato što su filteri „raščistili“ višak, neke su promenili, a neke „probrali“. Ostalo je samo ono što je u tom trenutku možda najzanimljivije ili najkorisnije.

Pa, kako onda preneti sve što je važno?

Sada kada imamo u vidu ovo filtriranje poruka, zadataka, informacija, prvo što treba da uradimo jeste da se zapitamo – šta je nama važno da kažemo, a šta je važno da dete čuje? Ovo je velika razlika, jer možda je roditelju lakše da sve pobroji kako bi se „preslišao“ i sa nekim podelio brojne aktivnosti, ili da ih ne bi zaboravio pa podrazumeva da, ako ih kaže, ima još neko ko će da pamti.
Međutim, šta je od te gomile važno samo za dete? Kada pogledamo listu sa početka teksta možemo da razvrstamo ove aktivnosti na one koje su važne roditelju (ručak kod bake, isprobavanje haljine, hrana za macu), i one koje su važne za dete (domaći, soba i lektira). Čak i ove tri koje su ostale detetu su opet višak, pa je dobro da mu se kažu po prioritetu. Na primer – Kada završiš sa doručkom uradi domaći, pa ćemo se dogovoriti šta dalje. Držite se pravila „jedna stvar u jednom trenutku“, tako ćete biti sigurni da je dete primilo onu informaciju koju želite da prenesete. Naravno, ako gleda neku emisiju ili se igra, imajte u vidu da neće registrovati to što ste rekli. Tada je potrebno da mu kažete to što želite kada napravi pauzu ili kada završi to što radi. Roditelji najčešće pričaju deci šta od njih očekuju dok su ona okupirana nekom drugom aktivnošću, međutim to je potpuno beskorisno, i često uvodi odrasle u tenziju koja se posle prenese na dete.

A šta ako zaboravim(o) nešto važno?

Uvek postoji mogućnost da nešto zaboravite ili vi ili dete. Međutim, verbalizovanje gomile zadataka ne garantuje i da ćete ih zapamtiti. Potrebno je drugo rešenje, a ono može da bude baš zabavno. Na primer, možete sve da popišete zajedno sa detetom, a ako je još malo nacrtajte, i onda obavljajte jednu po jednu stvar i udarite pečat kada je završite. Na ovaj način olakšavate i sebi i detetu, a neke „teške“ i „nevoljene“ aktivnosti činite zabavnim, što smanjuje tenziju. I kada ih budete popisivali, vremenom ćete i sami uvideti šta je stvarno važno a šta je višak i jednostavno ćete to eliminisati. Tako postajete efikasniji i ne zatrpavate ni sebe ni dete nepotrebnim informacijama i obavezama. Kada steknete naviku da detetu dajete jedan po jedan zadatak, brzo ćete uočiti kako ono reaguje na ovo rasterećenje, tačnije mnogo bolje će vas razumeti i poslušati.
Dragana Aleksić, porodični konsultant

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama