Šta su, zapravo, društvene mreže? Ništa drugo nego stiker verzija gledanja u oči i stvaranje iluzije odbrane od usamljenosti
Ponovo je crko „Fejsbuk”. Neka mu je laka zemlja. Da mu nije ispala sklopka? „Instagram” se za sada drži nešto bolje, iako se pre nedelju dana ugasio. „Vocap” takođe. Gde će sada da se presele zavisnici od društvenih mreža? Influenserke su obukle crninu, duboki dekolte se podrazumeva. Ali, njihova žalost je trajala kratko. „Fejsbuk” je ponovo proradio.
Na živahnom „Tviteru” je velika žurka. Likuju jer im konkurencija posrće. Prisustvujemo masovnoj planetarnoj migraciji s mreže na mrežu. Svako je dobrodošao, osim Donalda Trampa. Njemu je zabranjen pristup „Tviteru” i dok je sedeo u Beloj kući. Ukinuli su mu nalog, odnosno šutnuli su ga. Uzgred, čovek je tada bio predsednik SAD. Hoće da se vrati nazad, pa to ti je. Ako ne tvitne, živ nije.
Svemoćni Mark Zakerberg pre oko nedelju dana, prilikom prvog kolapsa njegove virtuelne imperije, izgubio je tričavih sedam milijardi dolara. Sumnjam da se previše potresao, iako je doživeo da zaposleni u njegovoj intergalaktičkoj korporaciji nisu mogli ni da uđu u kancelarije. Nisu im radile identifikacione kartice. Gde je bio portir? Verovatno je kolabirao, nije bio uključen na punjač.
Javila je i neka uzbunjivačica iz „Fejsbuka”. Zove se Frensis Haugen. Dobro me pratite: radila je kao menadžerka proizvoda u timu za građanski integritet. U intervjuu je izjavila da je „Fejsbuku” razvoj bio važniji od bezbednosti. Stvarno? Da čovek ne poveruje. Zar da profit bude najvažniji u jednoj od najmoćnijih korporacija u Americi? Internet istraga „Fejsbuka”, koji je vlasnik „Instagrama”, pokazala je da „Instagram” utiče na mentalno zdravlje tinejdžera, ali da se u centrali nisu previše obazirali da je platforma toksično mesto za mlade.
Ukratko, gospođa Frensis je otkrila toplu vodu. I ne radi se samo o „Instagramu”, pandemija društvenih mreža traje otkako su nastale. Zamenile su pisma, čestitke, susrete, skratile rastojanja, promenile dramaturgiju filmova, klasičnih romana, razorile duh avanture, a ljudsku bliskost, prijateljstva, ljubav i seks svele na opštenje sa ekranom ili displejom. Dokaz te veličanstvene beskorisnosti jeste da je prilikom prvog kolabiranja od šest časova, armija dobrovoljnih robota, mahom nepismenih, morala da se vrati u stvarni svet. Slali su SMS-ove.
Šta su, zapravo, društvene mreže? Ništa drugo nego stiker verzija gledanja u oči i stvaranje iluzije odbrane od usamljenosti.
Uzmimo, recimo, moj svetao primer. Tek sam nedavno saznao da su „Vajber” i „Vocap” društvene mreže. Nalog na „Fejsbuku” nisam nikada otvorio, a „Tviter” mi služi da kibicujem. Poslednji put sam tvitnuo zakačivši tekst kolege Boce Samardžije o Brusu Springstinu. Bilo je to 2016. godine. Ukapirao sam da je boravak u toj pljuvaonici, jednostavno, traćenje vremena. A ko zna koliko nam je ostalo, u ovo vreme smrti.
Zato sam na jednom od godišnjih odmora odlučio da napravim eksperiment. Nisam pročitao nijedne novine, nisam gledao televiziju, nisam buljio u portale, nisam kibicovao po „Tviteru”. Želeo sam da proverim da li ću se, posle samoizolacije, tada korone još nije bilo, osećati kao da su prošla tri dana, tri godine, tri decenije ili tri veka.
Divan je osećaj nestati iz informatičkog ledenog doba novog totalitarizma lažnih vesti, tvitova, predizbornih kampanja koje večno teku, državnih udara, samita lidera EU i zapadnog Balkana koji se fotografišu s novim sterilnim komesarima EU čija imena treba naučiti napamet. Zapamtio sam ih tek kada sam izašao iz nove dimenzije u koju sam upao.
Gle čuda, propustio sam da je tada Žan-Klod Junker otišao s pozicije šefa Evropske komisije. Taj matorac je pravi bos koji je umeo da cirka na skupovima i ošamari Viktora Orbana, a potom se zatetura ili osmatra dužinu nogu neke od saradnica, svestan da može i da hoda četvoronoške, ako poželi. Onda sam se prisetio kada je Henri Miler putovao Luksemburgom. Tom državicom je dve decenije vladao matori Junker, mnogo kasnije nego što je tamo upao Henri, koji je opisivao bogatu državicu kao nepodnošljivo dosadno, sivo i bezlično mesto u kojem zločesti pisac nije mogao pošteno ni da se nacirka, ili da pokupi neku od dama s trotoara, pa je dobio napade panike. Pokušao je da pronađe spas u Briselu, tragajući za temom svog putopisa, ali ga je tek tamo zahvatio užas dosade, kišnih večeri i pustih barova. To je shvatio kada je naručio voćni sok, što je jednaka jeres pokušaju Bukovskog da recituje Vojislava Ilića mlađeg.
Ponovo sam, dakle, čitao Henrija Milera. Potom sam iz biblioteke iskopao eseje o književnosti Umberta Eka, koji u jednom od njih dokazuje kako je živeo 200 godina. Matematički precizno, kao što je pisao „Ime ruže”, poput jednačine s bezbroj nepoznatih, uz detektivsku metafiziku koju je svesno umetnuo zbog dramaturgije zapleta i zločina, Umberto je sabrao koliko spava, potom je na to dodao boravke u toaletu, odlaske na univerzitet, onda na sve to dodao časove na predavanjima, konsultacije sa studentima, uz vreme potrošeno na pisanje romana, eseja, kolumni, pa još na sve to nabacio čekanje na aerodromima, uz sate provedene s porodicom.
Kako je bio strastveni pušač, sabrao je i po pet minuta za jednu cigaretu, uz, naravno, obavezno gledanje fudbala. Obožavao je Kalčo. Tada je shvatio da časovnici i kalendari ne prikazuju realno vreme, već da su i oni iluzija. U šezdesetoj je već imao 200 godina! Šta još otkrijete o stvarnom svetu u koji ste se vratili? Saznate da imate kumove i da se jedan od njih pre neku godinu s Novog Beograda preselio u selo. Sadi paradajz, a nekada je bio kul tip.
Dani nisu počinjali s aplikacijama koje nas bombarduju s telefona o užasnim noćnim zločinima, saobraćajnim nesrećama i savetima lekara koji svakog poštenog čoveka pretvaraju u hipohondra. Nije bilo obojenih alarma koji rominjanje kiše pretvaraju u cunami, a februarsko sunce u apokalipsu koja će spržiti Srbe.
Šta se dogodilo kada sam ponovo počeo da čitam vesti koje su mahom pokradene s društvenih mreža jer novinari više ne odlaze na teren, ne putuju, ne skupljaju tračeve po kafanama, već su prikovani za stolice i gugluju, a intervjue prave preko imejlova. Nije se, dakle, promenilo ama baš ništa. Bila je to potraga za dobijenim vremenom.
Kada sam ulazio u „Politiku”, setio sam se da nemam ni karticu, ni novinarsku legitimaciju. Nikada ih nisam ni imao. Niti mi ih je iko ikada zatražio, mada sam se smucao po različitim mestima. Zašto? Te elektronske kartice još ne pišu tekstove, dakle, ne dokazuju ništa. U „Fejsbuku” je drugačije. Ako nisi kartica, ne postojiš!