Filozofija nam pomaže da postanemo eksperti kao – ljudska bića
Poslednjih nedelja mnogo se drobuljalo o tome da u nekakvom 21. stoleću u Srbiji Informatika (i računarstvo) ipak nije proglašena obaveznim predmetom od petog do osmog razreda osnovne škole.
Naime, Nacionalni prosvetni savet nije prihvatio ovaj predlog Radne grupe Ministarstva prosvete, a na Tviteru se povodom svega požalio i ministar Srđan Verbić. Ali, jeretička je činjenica da dečurliji i omladini ta ili takva informatika verovatno i nije naročito nasušna. Jer sa svojim Fejsbucima, Instagramima, Jutjubovima, i uopšte kućnim kompjuterima i pametnim telefonima, mladi verovatno kapiraju informatiku, informacione tehnologije i informaciono društvo znatno bolje nego mnogi im profesori informatike. I onako mahom bivši nastavnici OTO ili DSZ i ONO (neka ne zamere sjajni izuzeci), a šperploče i testerice, te atomski sleva i unutrašnji neprijatelj što vreba, ipak nisu neka kompetencija za informacijske izazove današnjice. Naravno da ne bi bilo na odmet da mladež sazna i nauči nešto o odistinskom programiranju i pobegne trbuhom za Silicijumskom dolinom umesto pukog konzumentskog lajkaštva selfija sa napućenim usnama i šerologije pseudoduhovitih sadržaja po internetu. Ali, neke druge stvari zapravo mnogo upadljivije nedostaju po našim osnovnim i srednjim školama. A među tim stvarima iznad svega je – filozofija.
Da, filozofija. Zamisao da nam treba više obaveznih časova filozofije u obrazovanju, a ponajpre u osnovnoj školi, na prvi mah deluje nakaradno, blesavo i sumasišavše. Posebno kada svakog Prvog septembra kolektivno i medijski merimo težinu školske torbe u masovnoj panici i strahu da nam deca slučajno ne iskrive kičmu i ne „preuče“. Jer roditelji u svom životu i obrazovanju verovatno nisu ni otvorili nekakvu Radnu svesku, niti iskoristili uglomer, pa ne kapiraju zašto bi im i deca onda dotične otvarala i koristila. Zatim, i same reči „filozofirati“, „filozof“ i „filozofija“ u srpskom (i bugarskom) jeziku imaju jednu negativnu konotaciju i vezuju se za nepraktične pametnjakoviće i za mudroseriju opšte prakse. Dok su ove reči u drugim jezicima relativno neutralne, strogo tehničke, i pomalo ezoterične, poput reči „epistemologija“, „genom“ ili „pregovaračko poglavlje“. Što isto progovara sociolingvističke tomove o tome zašto smo tu gde jesmo. „Filozofija“ u svakodnevnoj upotrebi može da znači i „ideju vodilju“ ili „pogled na svet“ („Njegova filozofija kao fudbalskog trenera je…“), ali akademska filozofija je nešto drugo – disciplina posvećena razjašnjenju i analizi koncepata i argumenata koji su u vezi sa osnovnim pitanjima sveta i života. I ništa nije važnije za buduće blagostanje naše dečurlije i društva od toga da klinci nauče kako da budu filozofi. Umesto da uče šta da misle, treba da uče kako da misle.
I sad, ovaj neskromni nagovor na filozofiju ne znači da tinejdžeri i tinejdžerke nabijeni hormonima sada treba detaljno da razmatraju Platonovu teoriju o formama, Kantov kategorički imperativ ili Sartrovo biće i ništavilo (za to neka ih sačekaju viši razredi gimnazije). Moguće je trenirati filozofiju i fiskulturisati um i bez ovih velikana. Posebno kada se obrazovanje u dominantnom sociokulturnom miljeu već uveliko doživljava jedino kao predigra za tržište rada, odnosno za pronalaženje posla i nekakvu banalnu „praksu“. Dakle, za čuveno sipanje u rezervoar ili za mazanje na hleb, kao da su dizel gorivo i marmelada najvažniji na svetu. A, ironično, filozofija jeste ili može da bude turbo praktična, kao i da nas od osnovne škole vrhunski pripremi za sjajne karijere u biznisu, ekonomiji i preduzetništvu, jezicima i umetnosti, psihologiji i pravu, pa i u informatici i računarstvu. Dakle, u najpopularnijim zanimanjima i životnim pozivima u sezoni prijemnih ispita na fakultete. Prema Montenju, „filozofija je umeće koje nas uči kako da živimo, a pošto deca moraju to da nauče kao i mi sami, zašto ih ne bismo poučavali filozofiji?“ Filozofiju su studirali i Bil Klinton i Vaclav Havel, i Vudi Alen i Harison Ford, kao i Brus Li i Martin Luter King, pa su napravili nešto od sebe i sveta.
Jer, decu je zapravo u svakom prokletom razredu osnovne i srednje škole neophodno i obavezno naučiti – razmišljanju i zaključivanju. Postavljanju pitanja i zapitanosti. Kritičkom mišljenju i kreativnosti. A ovo su zgodne i nezgodne stvarčice koje nam pre svega nudi filozofija. I koje je apsolutno moguće prilagoditi mladim ljudima koliko god životnog staža imali ili ne. Dođavola, i deca u vrtiću sa vaspitačicama (mogu da) raspravljaju o tome šta im je najvrednija stvar na svetu, šta (ni)je lepo, šta znači biti dobar drug, u šta su (ne)sigurni da postoji i da jeste, šta je pravedno u žmurkama i na toboganu (a šta nepravedno u popodnevnoj dremci), da li valja deliti bombone i čips, da li raditi po svom ili slušati roditelje i starije, te zašto svet, užina, crtani filmovi, klikeri i Barbike, izgledaju tako kako izgledaju. A sve je to filozofija, koja veštim pitanjima može zainteresovati um, trenirati duh, i podstaći radoznalost.
Na primer, u predškolskom ili u nižim razredima osnovne škole, moguće je popričati sa decom o tome da li je u osnovi svega voda ili vazduh. Za to nam ne trebaju nekakvi Tales i Anaksimen – dovoljni su i magla i kiša u dvorištu, ili krompir i lonac sa ključalom vodom u kuhinji. Uz pomoć komada plastelina, a zapravo Parmenida i Empedokla, moguće je raspraviti o tome da li je svet sačinjen od jedne te iste stvari, ili je pak mešavina nekoliko različitih plastelinskih štangli ili elemenata. Uz igračke kornjače i zeca (ili luka i strele), dakle Zenonovih paradoksa, možemo debatovati postoji li zaista kretanje ili jok. I bez Dekarta i Loka, ali zato uz „slomljenu“ slamku u čaši vode, možemo angažovati mlade umove pitanjima da li ponešto znaju i pre nego što su to naučili, ili ipak moraju da to nešto prvo vide, ispipaju i omirišu? Dok se na časovima filozofije u višim razredima osnovne škole već naširoko i temeljnije može raspravljati o dobru i zlu, o veštačkoj inteligenciji, o životinjama i životnoj sredini, o istoriji, o bogu, o pravdi, o nasilju, o umetnosti, o našim razlikama, o čulima i telima, o slobodi i jednakosti, o idejama, sumnji i granicama ljudskog saznanja, pa i o tim kompjuterima, tehnologijama i informacijskom društvu, ako nas već isti toliko svrbe. Uostalom, kako to da osnovci mogu i moraju da shvate Pitagorinu teoremu, ali ne i Pitagorino učenje o selidbi duše i o značaju brojeva za svemir i svet?
Naravno, mnogo je rasprava o tome šta deca i omladina „moraju“ da nauče i znaju. I svako ima svoj stav o tome, baš kao i o odabiru ministara za Vladu Srbije i fudbalera reprezentacije za Svetsko prvenstvo. Ali ostaje činjenica da izučavanje filozofije hrani sumnju i kritičku oštricu, kljuka mlade umove razumom, logikom, skepsom, intelektualnom i moralnom hrabrošću. Današnja omladina – kao i, realno, svaka omladina pre ove – odrasta u jednom rastrojenom, rasparčanom i dehumanizujućem svetu koji je ispunjen dilemama, paradoksima i besmislom. I ona to dobro zna ili oseća u mozgu i preponama. Otud je od ključne važnosti postavljati i pitanja šta je ljudska egzistencija, i kako je izdržati i podneti? U čemu je tačno lepota te borbe i koje su granice mogućeg? Kako razlikovati istinu od proseravanja i zatucanosti (koji se foliraju da su istina)? Koji su to veličanstveni doprinosi čovečanstva, ali i koje su naše kolektivne zablude? Kako biti civilizovani građanin u eri rijaliti programa, atraktivan među fotografskim filterima Instagrama, ili prijatelj u dobu Fejsbuka? Šta su zaista istina, znanje, dobro, vrlina, lepo ili mudrost – šta je jeftino, a šta traje u nedogled? Šta tačno znači biti čovek?
Drugim rečima, filozofija nam pomaže da postanemo eksperti kao – ljudska bića. Ne samo programeri, tehnolozi, inženjeri, psiholozi, ili nastavnici geografije i engleskog jezika, već profesionalci u ljudskosti. Zapitanost o svetu, o zagonetkama sa kojima se suočavamo kao ljudi, zapravo je preduslov bivanja slobodnim građaninom, te odgovornim i razumnim čovekom. Sokrat je u razgovoru ili u dijalogu sa svojim učenicima pokušavao da dođe do najbolje definicije neke fundamentalne vrednosti, poput hrabrosti, dobrote, lepog ili slično. I reklamirao je sumnju u sopstvenu i bilo čiju drugu apsolutnu mudrost. Da li to i mi, 25 vekova kasnije, mislimo da takvo ponašanje, vaspitanje i obrazovanje – kvare omladinu? Time što ćemo stalno preispitivati ideje, znanje, vlast, moral, tradiciju, umetnost, prirodu i društvo gradimo se kao ljudska bića i kao odgovorni građani. Dok mladi koji su racionalniji, koji vode dijalog, i koji kritički, refleksivno i kreativno misle predstavljaju najbolji zalog za budućnost ovog ubogog društva. A takve stvari je već nemoguće isprogramirati kao algoritam u Bejziku ili u Javi. Ili je bar nemoguće uraditi to valjano bez – filozofi
Piše: Aleksej Kišjuhas
Izvor: danas.rs