Васпитање детета свакако укључује и дисциплину. Нажалост, у многим домовима дисциплиновање укључује и разне облике физичког кажњавања. Старије генерације чак су имале и узречицу да је батина изашла из раја. У посљедњих десетак година овом проблему је посвећено много истраживања, а последње је још једном потврдило да физичко кажњавање деце од њих ствара агресивне појединце.
Америчко друштво педијатара описује ударање деце као непожељно у било којој ситуацији, јер оно нема дугорочног ефекта као васпитно средство које би децу требало научити лепом понашању. Оно што препоручују су тзв. тиме-оутови током којих би деца требала након епизоде лошег понашања, сама промислити о своме понашању и последицама које оно има. Али, у пракси, за многе родитеље замах по гузи има бржи и тренутни учинак.
Сада научници са Тулане Универзитета нуде најјачи доказ против употребе физичке силе над децом. У истраживање су укључили чак 2.500 деце предшколске доби и дошли су до конкретних резултата. Деца која су чешће била ударана у доби од три године, показивала су агресивније понашање већ у доби од пет година. Једно скорашње истраживање Универзитета Дуке показало је да су малишани који су добијали по гузи у доби од 12 месеци показивали лошије резултате на когнитивним тестовима у доби од три године.
Истраживање из Туланеа такође је показало како уз најочгледније факторе који утичу на агресивно понашање код 5-годишњака, физичко кажњавање у ранијој доби ипак остаје најјачи предиктор. Наиме, у обзир су узети сви фактори који би могли бити узрок агресивности код деце, а међу њима и свађе у породици, алкохолизам и друге зависности код родитеља, занемаривање и сл. Из тог разлога је ово истраживање врло веродостојно, јер је успело проучити проблем физичког кажњавања у ширем друштвеном контексту.
Деца која су била ударана само месец дана пре почетка истраживања, показивала су 50% више агресивности од деце која нису физички дисциплинована. Агресивне испаде прати непослушност, нестрпљење и жеља да њихове жеље и потребе буду одмах задовољене, фрустрација, промене расположења и физичко насртање на друге.
И ту се ствара ланац, јер такво понашање деце доводи до још жешћег дисциплиновања и до још више батина.
Научници упозоравају да ударање улива страх, а не разумевање проблема код деце. Чак и ако дете престане да виче након што је добило батине, то не значи да разуме зашто не сме тако да се понаша. Осим тога, ударање и за њих постаје модел понашања који решава проблеме.
Стога се препоручује истрајност у васпитању који проблеме решава комуникацијом, а који од родитеља захтева стрпљење. Стратегија тиме-оутова је добар избор, а укључује ускраћивање пажње детету приликом његових испада, односно својеврсно смиривање и ћутњу. То раздобље ћутања примораће дете да се смири и у интеракцији с родитељима размисли о своме понашању.
Физичко кажњавање можда је делотворно краткорочно, али са временом постаје све мање и мање. Оно отежава дисциплиновање како дете одраста. Како потврђује и наведено истраживање, улагање времена у учење детета зашто је његово понашање лоше и криво, на дуге стазе ствара освешћеније појединце који могу контролисати своје емоције и понашање.