Много је разлога да се озбиљно позабавите подстицањем оптимизма код свог детета, укључујући и дугорочне позитивне ефекте на њихов ментални и физички развој. Али, како се уопште одгаја оптимиста? Покушајте да направите ових шест корака и гледајте како се оптимизам шири у читавом дому.
1. Престаните да се жалите
„Нема шансе да све стигнем да завршим вечеру док гости не дођу!” „Па кад мислиш да стигнеш да урадиш све те домаће задатке?! Нема шансе да све то постигнеш!” Фокусирање на негативне мисли и фрустрације је класичан песимизам. Што више кукате јер немате довољно новца или сте имали тежак дан. вероватније је да ће и ваша деца бити склона истој навици. Уместо тога, фокусирајте се на ствари које сте добро урадили тог дана.
„Данас сам ишла до поште и налетела на јако љубазну службеницу, баш ми је помогла.”
„Завршила сам онај пројекат на послу и баш сам задовољна како је све испало.”
„Деца су данас одлично ручала. Све су појели.”
ИДЕЈА: Сваког дана за вечером може сваки члан породице рећи која је најбоља ствар која му се догодила тог дана и зашто. Овакав фокус на позитивне ствари чини много за развој оптимизма.
2. Имајте висока очекивања
Чак и пре него што дете крене у предшколско, можда већ тамо са три или четири године, можете почети да од њега захтевате да изврши неке задатке. Рецимо на врата собе можете залепити визуелне картице на којима ће се видети шта су јутарњи задаци – одлазак у тоалет, прање руку, намештање кревета, облачење. Зубе ипак треба да перу мама и тата. И тек кад се све то заврши, деца могу да дођу на доручак.
Деца неће моћи да развију оптимистичан став ако не добију прилику да покажу да вреде. Ако поверите детету да обави одређене задатке, оно ће се осећати способним. Ти задаци, наравно, морају бити у складу са узрастом, пошто је поента да дете буде успешно у ономе што му задате. Тако двогодишњак може да покупи играчке, трогодишњак да одложи прљав веш у корпу, четворогодишњак да расклони прљаве тањире, петогодишњак да изнесе смеће, а шестогодишњак може чак и да сортира веш.
3. Охрабрите дете да ризикује (у разумној мери)
Сваки родитељ води унутрашњу борбу са сопственом потребом да дете заштити од било какве повреде. Да ли су то физичке повреде због којих двогодишњака пратимо у стопу не бисмо ли, ако се случајно саплете, били ту да спречимо и најмању огреботину, или су то повреде које произлазе из ругања другара, свеједно је. Природно је да родитељ жели да заштити дете. Али ако га обесхрабрујете да преузме и најмањи ризик како би избегло да буде повређено, или како му спретнији другари не би нарушили самопоуздање, ви заправо охрабрујете песимизам код свог детета.
Дозволите свом четворогодишњаку да се игра сам у дворишту или да оде на једнодневну екскурзију са другарима из вртића. Как време буде пролазило, охрабрујте све веће ризике, као што је пењање на стену или одлазак код другара на спавање. Наравно, само ако желите да дође кући са поносом у очима и изговори: „Мама, успео сам!”
4. Помозите му да се избори
У раном школском узрасту, деца су склона да лако одустану и окарактеришу себе као лоше у нечему. „Не иде ми математика”, „Лош сам у фудбалу”, „Нисам довољно паметан.”, „Не умем лепо да цртам”
Да бисте спречили овако песимитичне закључке, покушајте да промените угао гледања свог детета. Да бисте мисли обликовали у позитивније, можете рећи: „Учење новог спорта у почетку може да буде тешко.”, „Знам да сад не умеш да гледаш на сат, сли ћеш научити.” И укажите свом детету на то да није једини са таквим проблемом. „И мени је било јако тешко кад сам почела да учим дељење”, „Већина твојих другара још не зна да гледа на сат.” Помозите му да сачуба самопоуздање тако што ћете га подсетити на другу вештину коју је лако савладао. „Сећаш се како ниси знао да читаш, али си се трудио и види сад!“
5. Будите реални
Замислите, рецимо, да сте се преселили и да је ваше дете променило школу. На почетку ће му сигурно бити тешко да се уклопи и пронађе пријатеље, а можда ће долазити и потиштен из школе и жалити се како је он једини сам на одмору. Ви ћете, онда, вероватно желети да кажете како он има пуно другара из старе школе и како ће и у новој школи, кад виде како је он добар, паметан и занимљив, сви пожелети баш с њим да се друже. Али немојте. Дете ће прозрети да је ваша једина жеља у том тренутку да га поштедите бола. Иронично, то што уверавате дете да ће све бити супер, понекад може имати супротан ефекат од оног који желите да постигнете. Јер оптимизам не значи позитивно, већ реално размишљање.
Како би, онда, требало да се поставите у оваквој ситуацији? Па, сешћете са дететом и објаснити, искрено, да промена окружења ником није лака, а да је за стицање нових пријатеља потребно време. Одвешћете дете на игралиште у близини нове школе где ће моћи да сретне новог другара у другачијем окружењу. Реално размишљање уз понеки добар и искрен савет даће далеко бољи резултат од празне утехе.
Приредила А. Ц.