Maternalizam

јануар 4, 2015

Povodom teksta ,,Paternalizam, moralna anomija i ‘vaspitne ćuške’”, od 27. decembra

Iznenađujuće je koliko polemiku koju je izazvao Nacrt građanskog zakonika, kojim se roditeljima želi oduzeti pravo da telesno kazne vlastito dete, odlikuje sistematično zamenjivanje teza i nejasno razmišljanje.
Često se uspostavlja lažna dilema – ili „postavljanje granica” ili „telesna kazna”, kao da telesna kazna nije krajnji oblik postavljanja granice između dopuštenog i nedopuštenog. Posebno je problematično namerno negiranje razlikovanja „razumnog telesnog kažnjavanja” od „zlostavljanja deteta” i „nasilja”.
Pripisivati roditelju – koji je prvo pokušao da detetu objasni, zatim ga je oštro upozorio, zatim kaznio na drugi način koji nije dao rezultat, i koji ga je na kraju „lupio po guzi” – da vrši „besmislenu agresiju”, jeste besmisleno. Kada udarcu „po guzi” oduzmemo značenje kažnjavanja, to je kao da tražimo da hirurg koji operiše slepo crevo bude uhapšen zbog „besmislenog povređivanja” druge osobe.
Nepoznat mi je razlog za tvrdnju da je „opasno iskazivanje ljubavi poistovećivati sa popustljivošću” jer nisam primetio da to bilo ko radi. Uvek sam tvrdio da su deci potrebni i ljubav i disciplina, a da je pored postavljanja granica i prinuđivanja deteta da razvije radne navike, kažnjavanje samo jedan deo disciplinovanja.
Telesno kažnjavanje je samo jedan oblik kažnjavanja, rezervisan za povremene i posebne situacije, koje treba da bude roditeljima na raspolaganju.
Jasnoće i logike radi, ko želi da roditeljima oduzme pravo da telesno kažnjavaju vlastitu decu, mora argumentovovano odgovoriti na dva ključna pitanja: Da li postoje dokazi da telesno kažnjavanje izaziva negativne posledice koje bi opravdale njegovo ukidanje? Da li postoje dokazi da zabrana telesnog kažnjavanja ne bi izazvala negativne posledice?
Zakonska zabrana telesnog kažnjavanja ima smisla samo ako je opravdana – ako je moguće dokazati da telesno kažnjavanje jeste štetno, kao i da takva zabrana ne bi imala negativne posledice.
Dosadašnja stručna rasprava nije iznela dokaze da telesno kažnjavanje (koje razlikujemo od fizičkog zlostavljanja) izaziva bilo kakvu štetu. S druge strane postoji velika zabrinutost da bi ovakva zabrana mogla imati veoma negativne posledice: nemoćni roditelji, porast procenta razmažene dece, dečje ucene, zloupotrebe i mešanja sa strane, porast delinkvencije i nasilja, patološkog narcizma, porast broja dece sa dijagnozama hiperaktivnosti i poremećaja pažnje koji će biti psihijatrijski tretirani itd.
Umesto da se nabroje argumenti koji bi davali odgovore na dva suštinska pitanja, učesnici u polemici zamenjuju teze, ističući da u nekim situacijama postoje bolja vaspitna rešenja od telesnog kažnjavanja.
I ako bi to bilo tačno, što nekada i jeste, to nije nikakav argument protiv zabrane telesnog kažnjavanja. Iz istinitog iskaza da je od Beograda do Pariza bolje putovati avionom nego autobusom, nikako ne može slediti zaključak da treba zabraniti putovanje autobusom.
Profesorka Smiljka Tomanović u svojoj reakciji u „Politici”, optužuje roditelje za paternalizam: da bolje od deteta znaju šta je dobro za dete. Ona time „optužuje” roditelje da imaju stav prema deci kakav i treba da imaju, jer deca, po prirodi stvari, do određenog, zakonom definisanog uzrasta nisu sposobna da zrelo i odgovorno razmišljaju, kao ni da donose odluke u svoju korist.
Odnos roditelja i deteta nije jednakopravan, „horizontalan” odnos dve iste strane, već je „vertikalan”, hijerarhijski. To znači da roditelji kao stariji, sa više informacija, svesniji i socijalizovaniji zaista jesu zaštitinici detetovih interesa i oni koji znaju šta jeste najbolje za dete, a šta za njega nije dobro.
Da podsetim da je Džon Stjuart Mil u svom eseju „O slobodi” veoma jasno naglasio da se paternalizam – koji inače dolazi od reči pater, otac – ne odnosi na stvarni odnos roditelja i maloletnog deteta, već na situacije kada se jedan odrasli (ili institucija) ponaša prema drugom odraslom kao da je ovaj drugi dete, a ne odrasla osoba koja misli svojom glavom i ima slobodnu volju. Paternalizam jeste kada jedna odrasla osoba (grupa, organizacija, institucija, država) „zna bolje” od druge osobe šta je bolje za ovu drugu osobu.
Naglašeni paternalizam vidim u političkoj borbi jedne grupe stručnjaka koja želi moć na osnovu koje bi prevaspitavali roditelje i učili ih „podobnim” načinima vaspitavanja. Sve dok ta grupa to nudi roditeljima kao izbor, to je mekani paternalizam. Ali kada se ta grupa zalaže za formalnu društvenu moć zalažući se da roditelji budu prisiljeni zakonom da to čine, to je tvrdi paternalizam, to jest maternalizam u vidu mekog totalitarizma.
Dr med., psihoterapeut

Zoran Milivojević

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама