Полазак детета у школу један је од најлепших тренутака у животу и детета и његових родитеља. То је нова авантура учења, дружења и одрастања. Полазак у први разред и стечена искуства, имају један од кључних утицаја на став детета према учењу и образовању у будућности. Позитивно искуство преласка из вртића у први разред и почетак школовања без стреса, даје веће шансе да дете у будућности буде успешно у професионалној, социјалној и личној сфери.
Ову прекретницу у животу детета – олакшава добра сарадња родитеља, учитеља и васпитача.
Спремност за школу подразумева да је дете усвојило одређене вештине које ће му омогућити да са успехом започне живот у новој средини и са другачијим обавезама. Фокус је на комуникацији и језичким вештинама, самосталности, радозналости, емоционалној и социјалној зрелости.
Да би деца у школу долазила са осмехом, потребна је интеракција родитеља, учитеља и шире друштвене заједнице. Сви ови релевантни актери треба да уваже развојне и образовне потребе детета, како би му омогућили интелектуални, физички, емотивни, социјални, морални и естетски развој.
Колико ће дете бити зрело и способно за полазак у први разред зависи од његове улоге у породици, начина живота, колико је било заштићено, да ли је имало обавеза према породици и према себи.
Проблем је што данас најчешће имамо физички, па и интелектуално зрелу децу, али им недостаје самосталност, умеће комуникације и сарадње у групи. Родитељи имају висока очекивања од своје деце.
Жеља родитеља да се буде најбољи, да све буде брзо и одмах – код деце ствара нелагоду и одбијање од школе и обавеза.
Васпитачи су под сталним притиском родитеља, да децу пре школе науче да читају и пишу, а она због тога и полазе у школу – јер је посао учитеља да описмени децу. Посао васпитача и обавеза родитеља је да раде на развијању самосталности и самопоуздања, подстицању маште и креативном решавању проблема, јачању мотивације за учење као и развоју сарадње и комуникације.
Детету, које креће у школу, треба ставити до знања да ће се у њиховом животу што-шта променити.
Међутим, реченице попут: „Чекај само да пођеш у школу“ или „Кад пођеш у школу, нема више игре“… плаше децу и стварају одбојност према школи.
Застрашивањем дете не може да заволи школу. Оно тада прима поруку да је школа нешто лоше и да поласком у школу неће моћи да ради оно што највише воли. Потребно је бити пажљив према детету и његовим стрепњама, а не поступати грубо, круто и присиљавати га на обавезе.Однос према детету треба да буде однос поштовања, поверења и разумевања. Родитељи, пред децом, не треба да причају о школи и учитељу у негативном контексту. Добро је истицати позитивне стране школског живота, како би охрабрили дете. Будућем првачићу је потребно разумевање и подршка, како би му полазак у школу био нормалан и природан след догађаја, а не ванредна и стресна ситуација у животу.
Учитељи треба да се потруде да учионицу претворите у радионицу и маштаоницу а не слушаоницу или послушаоницу.
Родитељи су главни сарадници учитељу на остваривању заједничког циља – да дете постигне највише што може. Неопходно је да дете код куће има стално место и време за учење. Родитељ код куће и учитељ у школи – треба да створе услове да дете буде главни актер и властити конструктор свог знања. Ако учитељ у школи, а родитељ код куће, раде посао уместо детета – оно неће моћи да развије одговорност за сопствену успешност у школском учењу и укупним развоју.
Не треба заборавити да је игра најбољи и најприроднији начин за учење и у предшколском и у почетном школском периоду. Да би дете задовољило и развило своју радозналост, која је огромна као васиона, школа треба да буде место где се анализира, мисли, упоређује, закључује, предлаже…
Све треба да буде у функцији и служби развоја детета и формирања функционалних знања, умења, ставова и вредности.
Драган Кувељић је специјалиста, учитељ, педагошки саветник, аутор и водитељ обука и радионица у области функционалног образовања, комуникације, ненасиља и права детета.
Извор: dragankuveljic.rs