Сад ће већ трећа година како тата не живи са нама. Није се ни поздравио, само је отишао. Нико не зна гдје је, али већина ми, онако тугаљиво, каже да је сада на неком бољем мјесту. Помало ме то и вријеђа, јер зашто мени нико није јавио да је гробље на Павловцу постало неко боље мјесто за живот?
Сад ће већ трећа година како тата не живи са нама, а и трећа година како имам осјећај да смо, ето, баш јуче сестра и ја у капели с три цијеле иконе сједиле крај татиног ковчега док су се нама непознати људи нудили да саучествују. Шта им то значи „примите моје саучешће“? Нисмо ми хтјеле ни учешће, а камоли саучешће у свему томе.
Трећа је година, дакле, како је тата отишао и то на исти онај дан кад је прву кћерку добио. Какво је то понашање с његове стране? Од свих дана у години, он ти изабере, ето, баш тај. Ко још умире на рођендан?
Нисам љута зато што је отишао, само ми је криво што ми није јавио гдје је тачно отишао. Ако је горе, је л’ га пазе? Има ли анђела? Храни ли се како треба? Узима ли лијекове редовно и на вријеме? Мама му је у оној кутијици све то лијепо посложила, по сатима и по дозама. Да ли је срео Даворина Поповића? И ако јесте, да ли га је питао да му, барем једном, отпјева „Баладу“? Шта се горе ради у слободно вријеме? Тата је баш добар у укрштеним ријечима, штета би била да горе нема никаквих енигматика.
Ако је доље, знам да му је хладно. Увијек му је било хладно, и онда ми они из мртвачнице тату још и заледе. Какво је то тек понашање?! Човјек носи поткошуљу и у по љета, и вама падне на памет да ми га замрзнете. И онда ја посљедњи пут пољубим свог оца и једина топлота коју осјетим буде она од мојих суза. Стварно не разумијем такав безобразлук. Нема смисла.
Стварно нема смисла.
И то што не знаш гдје се тате одселе кад их више не буде.
И то што знаш да нећеш сазнати док год удишеш ваздух овога што се животом назива. И то што након три године схватиш да бол никад не прође, само се на њу навикнеш. И то што постоји консензус колико дуго смијеш да тугујеш за губитком вољене особе. И то што те нимало не тјеши спознаја да је смрт природна ствар.
Јер, природан је и вулкан, па шта.
И стварно нема смисла то што задрхтиш сваки пут кад кажеш „идем код оца у посјету“, јер оно гробље на Павловцу заиста није неко боље мјесто. Једино што има смисла јесу они дани у години кад се присјетиш да људи који умру никада заправо и не оду.
Само се трајно преселе у срца она која су их за живота вољела.
За једног тату који се одселио у срце своје кћерке од његове мале Јеце
Извор: Лола магазин