Најбоља српска наставница: Наставник не сме да буде пуки предавач

јануар 8, 2019

Катарина Вељковић је професор математике и рачунарства и информатике у Првој крагујевачкој гимназији. Аутор и коаутор бројних акредитованих семинара у Србији и региону. Носилац десетина награда за бројна постигнућа у својој наставничкој каријери. Један од 50 најбољих наставника на свету и коаутор великог броја уџбеника, међу којима и онај за предмет информатика за пети разред основне школе, у издању ИК Едука.

Када сте ми послали своју биографију, скоро да сам се уморила од самог скролања. Хиљаде сати стручног усавршавања, чак 16 награда и признања, 21 акредитован семинар чији сте аутор или реализатор (и то само у Србији) десетине пројеката, објављених радова, уџбеника… Шта вас покреће на толики рад?

– Сама сврха васпитно-образовног процеса налаже сваком наставнику, као директно одговорном чиниоцу, обавезу пласирања знања и вештина које прате савремене трендове у образовању и друштву. Време у коме живимо подразумева социјални контекст употребности и прагматичности знања које дајемо ученицима и које они треба да усвоје. Самим тим се осећам обавезном да пратим потребе друштва у коме ће моји ученици постати власници сопственог знања које ће им обезбедити самосталност и њихов опстанак у времену које долази.

Шта мислите, шта вас је кандидовало за финале овако престижног такмичења као што је Global Teacher Prize?

– Мислим да је то мој метод рада, у коме коришћење технологије истовремено садржи образовну димензију, где ученици усвајају вештине неопходне за будуће послове, као и етичку димензију коришћења тих истих вештина чији резултат јесте апликација или уређај који за сврху има помагање људима којима је то потребно. Наглашавам им да су они само творци нечега што остаје друштву у аманет.

Како изгледа један Ваш час? По чему се разликује од традиционалног начина рада?

– Кроз хибридну наставу, на мојим часовима, било да су часови обраде или утврђивања, користим квизове, апликације, интерактивне радионице, пројекте задатке и сл. где су ученици стављени у активну улогу, решавајући реалне ситуације, примењујући сва своја знања и вештине које су стекли како на мојим, тако и часовима других наставника. Циљ таквог учења је да ученици решавају проблеме из реалног живота и да науче да сарађују са другима. Акценат овог концепта учења је учење на покушајима и погрешкама (не само у програмирању, него и у конструкцији, али и у постављеној стратегији решавања), користећи технологију (робот) за тестирање решења, као и нагласак на разноврсностима у решењима.

Моји часови јесу велика играоница на којима машта и креација добијају своју пуну потврду. Стваралачке снаге мојих ученика и мене су обостране и подједнаке. Таква узајамност у раду рађа идеје које ја засигурно, сама, не бих имала. Покретачке идеје имају они, којима ја својим знањем потпомажем реализацију и тако им преносим све што знам. Ученици на мојим часовима јесу мислећи практичари, увиђају сврху сопственог рада, и самим тим бивају ствараоци новог друштва.

Које квалитете мора да поседује наставник 21. века како би на прави начин мотивисао децу и пробудио у њима интересовање за предмет који предаје?

– У данашње време улога наставника је комплексна. Првенствено наставник данас мора да буде отворен за промене, то је кључна реч. Та отвореност подразумева континуирано усавршавање, обуке, истраживање, пријемчивост, флексибилност, слушање, препознавање потреба, очување етичког система вредности уз све то… све оно што налаже друштво у коме обитавамо и у коме ће обитавати наше младе генерације. Наставник не сме да буде пуки предавач, већ мора да буде планер и организатор наставног процеса, да буде ментор својим ученицима и сарадник њиховим родитељима и другим наставницима.

Наставник мора да разуме савремено дигитално доба. Мора да пронађе најбољи начин да ученицима омогући да искажу свој потенцијал.

Тачније, наставник треба да зна како да припреми своје ученике за рад и живот у савременом друштву. Да их научи како да разумеју проблеме савременог друштва, али пре свега да научи своје ученике да буду добри људи, да буду спремни за живот у интеркултуралном друштву.

Наставници су склони да критику друштва започну реченицом “…али у моје време…“  и управо тако, то је било наше време, ово је сада њихово време и ми то морамо поштовати. Ми смо ту због њих. Мислим да сам такав наставник, спремна да им покаже пут ка знању, и пустим их да сами дођу до њега.

Неки од пројеката које помињете у биографији су и хибридна учионица и учење на даљину које сте омогућили ђацима којима је то било потребно. Можете ли нам рећи нешто више о томе?

– За ученике моје школе креирала сам е-учионицу која је намењена свим ученицима. Основни циљ је да ученици који дуже времена изостају са наставе због болести или свог личног усавршавања не пропуштају градиво, већ да у сваком тренутку могу да се укључе у учионицу. Виртуелна учионица је простор у коме је ученицима знање на дохват руке, у окружењу које је њима блиско, од лекција, квизова, интерактивних радионица, форума, упитника… То је место где они могу да сарађују једни са другима, оцењујући једни друге, уче једни од других. Показало се да је овај приступ настави одлична идеја, нарочито када је једна моја ученица одсуствовала због својих спортских обавеза цело једно полугодиште. Тренирала је у Данској, док је градиво савладавала у Србији, не губећи ни једног тренутка корак са својим друговима из одељења. Када је нешто важно – увек постоји начин! Даљина је ту да нас научи да пронађемо нови приступ, препреке су ту да се усавршимо.

Коаутор сте уџбеника за предмет информатика за пети разред у издању Едуке. Зашто је важно што је информатика постала обавезан предмет и на који начин овај уџбеник уводи децу у свет рачунара који је нешто више од друштвених мрежа и  игрица?

– Као што сви знамо деца доста времена проводе на телефону или рачунару, „губећи“ време, на фејсбуку, инстаграму или играјући игрице. Увођењем предмета Информатика и рачунарство подстиче се радозналост, креативно размишљање и решавање проблема коришћењем дигиталних уређаја. Сва знања и вештине које стичу кроз овај предмет биће им корисна у раду у било којој области од природних до друштвених наука.

Веома је важно да деца што раније стичу вештине алгоритамског начина размишљања, да разумеју како рачунар ради као и како је могуће безбедно користити дигиталне уређаје и комуницирати у дигиталном окружењу.

Наш уџбеник Информатике и рачунарства за 5. разред даје одговор на питање „Зашто морам да учим информатику?!“, и конципиран је тако да ученици самостално могу да уче, да информатика није само фејсбук, инстаграм или играње игрица. Кроз овај уџбеник ученицима се показује како да на правилан начин и у праве сврхе користе дигиталне уређаје, како да буду безбедни на интернету и штите своје здравље док користе ИКТ. Наш уџбеник на занимљив и авантуристички начин уводи децу у свет програмирања.       

У припреми је и уџбеник за шести разред. Да ли план и програм прати трендове у развоју ове индустријске гране и шта ће шестаци од следеће године учити из информатике?

– Да, исти тим аутора ради на уџбенику, који је потпуно прилагођен наставном плану и програму за шести разред. У шестом разреду ученици продубљују знања везана за креирање дигиталних садржаја коришћењем рачунарских програма од обраде текста, звука, слике, видеа до израде презентације. Биће оспособљени за управљање информацијама и безбедну комуникацију у дигиталном окружењу. Ученици шестог разреда ће имати могућност да стичу знања из текстуалног програмског језика Пајтон којим данас спада у један од најпопуларнијих програмских језика за учење програмирања у свету. Кроз Пајтон, ученици систематизују знања која су стекли из програмирања у петом разреду. Акценат је у шестом разреду стављен на декомпоновање сложенијих проблема на једноставније познате проблеме које ученици самостално или у тиму решавају. Кроз планиран програм шестог разреда ученици стичу вештине које су им неопходне за живот у 21. веку (дељење знања, дигитална комуникација, рад у тиму, решавање проблема,….)

Да ли је тешко мотивисати децу да заволе рачунарство? Како градите добре односе са својим ђацима?

– Мој стил рада није традиционално ауторитативни, већ свој ауторитет градим знањем, оним што ја постижем и оним што ученицима пружам, а они то увиђају. Трудим се да негујем учење по моделу, јер сматрам да је најефикасније. Генерално гледано, тешко је мотивисати децу уопште на учење, али када им прикажете да је једини рецепт опстанка у знању које поседују и које могу да примене, онда сте им показали да су они креатори сопственог универзума; да се сваки труд исплати и да квалитет мора бити видљив. Мислим да сам ученицима показала да сам ту да им помогнем да се остваре сопственим ангажовањем, што им је подстрек да се даље усавршавају и као зналци и као људи.

Интервју водила: А. Цвјетић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Један коментар на "Најбоља српска наставница: Наставник не сме да буде пуки предавач"

  1. Milica каже:

    Диван текст и браво за све људе који разумеју да је школа образовна и ВАСПИТНА установа.

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама