Bože, starim li ja to, kad se s nostalgijom sve češće prisećam detinjstva i s čuđenjem i neodobravanjem gledam na način života današnjih mladih. Bejah dete nemirnoga duha, svojeglav, a po mišljenju starijih s ludim idejama… Sećam se da sam satima znao maštati o dalekim putovanjima. Moj dečački san o 
misionarskom životu u Africi nije ispunjen, ali još uvijek nisam odustao od njega. Maštao sam o malom koferu, dobrom foto aparatu i kameri. Želeo sam upoznati druge kulture, a slikom i rečju preneti drugima svoja iskustva. Umesto kofera imam praktičniji ruksak, imam i aparat i neku kamericu i živo se nadam ispunjenju dečačkog sna.
Mnogi snovi ostadoše snovi (uz nadu da će jednom postati zbilja), ali dosta ih se i ostvarilo. Bila su to neka vremena kojih se sa radošću prisećam i o njima često pripovedam. Cenilo se i poštivalo prijateljstvo. Znalo se družiti, veseliti, nasmijati, a po potrebi i zaplakati, što zbog nesretne ljubavi (u tim godinama velikim i večnim), što uz zvuke gitare i butelju crnog vina negde uz reku. Razgali ti se srce i duša, misliš da će svet propasti što si dobio još jednu korpu. Nije bitno gde si, kada su oko tebe ljudi sa kojima se uvek možeš dobro zabaviti i nasmijati.
Koliko puta sam došao zorom kući, prljav i umoran, ali sretan, punog srca, bolesnog želuca ili stomaku zbog sjedenja na hladnom betonu ili ledini, promukloga glasa, a očiju crvenih što od dima, a što od nespavanja. Ličili smo tada na vampire, ali smo bili lepi jedni drugima.
Često bi se u društvu našao neko ko je znao prebirati po gitari i našoj sreći nigde kraja. Pred odlazak na kraća ili duža putovanja noćima se nije spavalo. O doživljajima na tim putovanjima da i ne pričam, većina iz moje generacije ih je iskusila.
Ništa nam nije bilo teško ni mrsko. Bilo je dovoljno samo spomenuti nešto suludo i ekipa je već bila spremna za realizaciju. Bilo je tu kupanja u ledenoj reci (često i sa bolnim posljedicama), vožnje biciklima po neuetnim prometnicama (bez ruku, naravno), krađa i prejedanja zelenim voćem (posljedica čega je bila nemogućnost odlaska u školu zbog pokvarenih stomaka).
Bilo je toga, bilo… O nekim našim biserima se i danas priča. Kamo sreće da ih je bilo i više, bili bismo bogatiji za sećanja, koja danas pomažu da lakše podnosimo sivilo što nas okružuje.
Stariji, a posebno naši roditelji, nisu odobravali to što radimo, plašeći se u kakve ćemo ljude izrasti. Sad su se uerili da je njihov strah bio bezrazložan. Izrastoše njihova deca u poštene i obrazovane osobe, koje njeguju dugogodišnja prijateljstva, koja znaju ceniti istinske životne vrednosti, a zahvaljujući tome lakše podnose i sve životne nedaće.
Gledam današnje mlade…
Gazi li me vreme, jesam li nešto naučio ili zrijem?
Čini li se to meni, ili je na ulicama i u parkovima sve manje mladih? Nama su prostori ispred zgrada često bili dnevni boravak, a današnjim mladim generacijama, kao da to postadoše kafići. Na većinu iz moje generacije roditelji su se žalili da previše pričaju. Današnji mladi kao da prestadoše komunicirati s roditeljima.
Je li problem u tome što nam se čini da je danas sve lako dostupno. Klikom miša lako odeš u nestvarni svijet
Reči se zamenjuju lajkom, zdrava dečja igra džoisitkom, kojim najčešće otputuju u svet agresivne igre, a stvarni susreti virtualnim.
Ko je tome kriv?
Što se dogodilo da se iz temelja promeni način življenja, da zaboravimo družiti se, da sve manje razumemo jedni druge, snovi mladih postadoše nešto što ne shvatamo.
Otvorimo se ponovo, pokažimo raskoš uličnih igara, igrajmo se zajedno, prenosimo iskustva i razgovarajmo, provodimo vreme u prirodi, učimo ih živeti s prirodom i u prirodi.
Nadajući se da će prava druženja zameniti ona nestvarna, da će mladi odrastati maštajući na način na koji su to činile generacije i generacije pre njih, ja ne odustajem od svoji snova i vere da će mladost na vreme shvatiti da jedino čovek čoveku može biti prijatelj.
Ognjen Krivošić