Za njega kažu da ne podučava već – inspiriše. Godi Keler je norveški pedagog koji je nekad radio s decom, danas mnogo više s odraslima. Putuje tako od Norveške, Islanda, Švedske do Baltika, Azije, Mađarske, Slovenije te nastavnicima i roditeljima savetuje kako iz dece “izvući” ponajbolje, kako im pomoći da razviju potencijale, jer svako ih ima, ali ih mnogi ne prepoznaju pa postanu frustrirani ljudi koji, ako se nisu dobro uklopili u sistem, žive obeleženi neuspehom.
“U Evropi gotovo 25% srednjoškolaca napušta školu, odustaju najčešće u 16. ili 17. godini. Neki od njih završavaju u kriminalu, drogi… To su uglavnom ljudi koje je sistem naveo da izgube samopouzdanje, veru u sopstvene sposobnosti.
Treba ih motivisati
Današnja škola često ne zna da motiviše decu, ali ih zna da ih zastraši i poruči im da nisu dovoljno dobri”, kaže Keler koji je desetak godina bio predavač na Univerzitetu Rudolf Stajner u Oslu, a sad već decenijama svoju Školu za roditelje održava kao niz radionica i seminara.
“Obrazovni sistem je većinom uniformisan i kratkovidan, priprema decu za sledeći ispit, ali ne i za život. Ponekad se tako ponašaju i roditelji. Stavljaju veliki pritisak na decu ne bi li imala dobre ocene, bili uspešni ovde i sada, ali pripremiti dete za život ne znači tražiti od njega da po svaku cenu da bude izvrsno u svim predmetima i svemu što od njega traži škola.” – ističe Keler.
Brojke ubijaju duh
Pedagogija je umetnost motivisanja, više će puta ponoviti Keler koji podučava odrasle kako decu motivisati, kako “lenje” i “neradnike” naterati da zablistaju, prepoznaju u čemu su dobri.
“Ako dete ne pokazuje dobar uspeh na školskim ispitima, svaki novi test koji dobije u školi za njega je jedino stres, a poruka koju čuje je da nije dovoljno dobar i pametan. Školi je bitno da ima statistiku, brojčane pokazatelje, sistem insistira na tome.
Dete koje je često testirano, a ne postiže dobre rezultate, gubi samopouzdanje. To je mnogo veći problem nego loše ocene.
Još ako je učenik zaigran, nemiran, nedovoljno koncentriran, često će dobiti i nekakvu dijagnozu, recimo ADHD ili nešto slično, jer tad, s dijagnozom, više ne kvari regularnu statistiku, već postaje deo neke druge, specifične statistike. U školi nema individualnog pristupa, pojedinci koji se ne uklapaju u sistem tretiraju se gotovo kao smetnja. U školi ne postoji kultura poverenja već klija kultura straha, a strah ne ide za tim da traži pojedinačna rešenja za svako dete, već da svako dete što pre natera da se uklopi u sistem”, govori Keler.
Loše ocene uglavnom su demotivišuće. Ako loša ocena može da motiviše dete, onda ima smisla. Ali, ako vidite da mu to ruši samopouzdanje, onda morate naći drugi način.
A drugačiji način je da tražite koje su mu jake strane, razmislite kako ga ohrabriti i podstaknuti da se razvija u nekom području gde je dobar. Tu roditelj može da uradi više od učitelja.
Potpora roditelja
Najgore je kad dete koje je u školi dobilo lošu ocenu i poruku da ne valja, takva ista atmosfera čeka i kod kuće.
Deca koja u školi nisu bila dobri učenici, ali su postali zadovoljni i uspešni ljudi, to su deca koja su imala podržavajuće roditelje koji su im poručili da u njih imaju poverenja.
Roditelji bitno utiču na stvaranje samopouzdanja, to je njihov zadatak, a ne da budu produžena ruka nepodržavajućeg školskog sistema.” – završava Keler
Izvor: Jutarnji/Zelena učionica