Годи Келер: Данашњи образовни систем је кратковид – децу спрема за испит, не и за живот

јун 6, 2019

За њега кажу да не подучава већ – инспирише. Годи Келер је норвешки педагог који је некад радио с децом, данас много више с одраслима. Путује тако од Норвешке, Исланда, Шведске до Балтика, Азије, Мађарске, Словеније те наставницима и родитељима саветује како из деце “извући” понајбоље, како им помоћи да развију потенцијале, јер свако их има, али их многи не препознају па постану фрустрирани људи који, ако се нису добро уклопили у систем, живе обележени неуспехом.

“У Европи готово 25% средњошколаца напушта школу, одустају најчешће у 16. или 17. години. Неки од њих завршавају у криминалу, дроги… То су углавном људи које је систем навео да изгубе самопоуздање, веру у сопствене способности.

Треба их мотивисати

Данашња школа често не зна да мотивише децу, али их зна да их застраши и поручи им да нису довољно добри”, каже Келер који је десетак година био предавач на Универзитету Рудолф Стајнер у Ослу, а сад већ деценијама своју Школу за родитеље одржава као низ радионица и семинара.

“Образовни систем је већином униформисан и кратковидан, припрема децу за следећи испит, али не и за живот. Понекад се тако понашају и родитељи. Стављају велики притисак на децу не би ли имала добре оцене, били успешни овде и сада, али припремити дете за живот не значи тражити од њега да по сваку цену да буде изврсно у свим предметима и свему што од њега тражи школа.” – истиче Келер.

Бројке убијају дух

Педагогија је уметност мотивисања, више ће пута поновити Келер који подучава одрасле како децу мотивисати, како “лење” и “нераднике” натерати да заблистају, препознају у чему су добри.

“Ако дете не показује добар успех на школским испитима, сваки нови тест који добије у школи за њега је једино стрес, а порука коју чује је да није довољно добар и паметан. Школи је битно да има статистику, бројчане показатеље, систем инсистира на томе.

Дете које је често тестирано, а не постиже добре резултате, губи самопоуздање. То је много већи проблем него лоше оцене.

Још ако је ученик заигран, немиран, недовољно концентриран, често ће добити и некакву дијагнозу, рецимо АДХД или нешто слично, јер тад, с дијагнозом, више не квари регуларну статистику, већ постаје део неке друге, специфичне статистике. У школи нема индивидуалног приступа, појединци који се не уклапају у систем третирају се готово као сметња. У школи не постоји култура поверења већ клија култура страха, а страх не иде за тим да тражи појединачна решења за свако дете, већ да свако дете што пре натера да се уклопи у систем”, говори Келер.

Лоше оцене углавном су демотивишуће. Ако лоша оцена може да мотивише дете, онда има смисла. Али, ако видите да му то руши самопоуздање, онда морате наћи други начин.

А другачији начин је да тражите које су му јаке стране, размислите како га охрабрити и подстакнути да се развија у неком подручју где је добар. Ту родитељ може да уради више од учитеља.

Потпора родитеља

Најгоре је кад дете које је у школи добило лошу оцену и поруку да не ваља, таква иста атмосфера чека и код куће.

Деца која у школи нису била добри ученици, али су постали задовољни и успешни људи, то су деца која су имала подржавајуће родитеље који су им поручили да у њих имају поверења.

Родитељи битно утичу на стварање самопоуздања, то је њихов задатак, а не да буду продужена рука неподржавајућег школског система.” – завршава Келер

Извор: Јутарњи/Зелена учионица

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама