Гојазност је 2013. проглашена за болест и најчешћа је хронична болест дечијег доба
Према студији из 2008. у САД-у, свако треће дете је гојазно. Према истраживању Института за јавно здравље Србије, исхрана и физичка активност су испод препорука Светске здравствене организације, а порастао је број гојазне деце у Србији и износи 10% у односу на целокупну дечју популацију.
Kод деце млађе од две године гојазност се одређује према стандардним кривама раста које се односе на висину и тежину у зависности од узраста и пола. Према томе се гојазност дефинише као стање где дете има већу телесну тежину у односу на своју висину и узраст и то изнад 95 перцентила према кривама раста. Kод старије деце се, поред тога, гојазност одређује на основу индекса телесне масе, дебљине кожног набора или обима струка.
Узроци гојазности
Узроци су код деце бројни – генетски фактори, лоше навике у исхрани, физичка неактивност, социо-економски статус породице. Најчешће је примарна или нутритивна, услед прекомерног узимања хране. Секундарна гојазност је ретка и може да буде узрокована ендокриним болестима, поремећајима нервног система или генетским синдромима. Уколико је дете гојазно, у великој мери се повећава ризик да ће бити и у одраслом добу. Kомпликације гојазности су бројне. У дечјем узрасту последице могу бити у виду поремећаја спавања, депресије и анксиозности, лошег успеха у школи. Од ендокриних компликација честа је појава прераног пубертета, синдрома полицистичних јајника или хипогонадизма. Kасније су гојазне особе подложне болестима зависности као што су алкохолизам и наркоманија, настанку неалкохолне „масне“ јетре или одређених малигних болести (карцином дојке и дебелог црева). Главне последице гојазности су коронарна болест, мождани удар и дијабетес.
Борба против гојазности
Породично окружење је веома важно јер се од најмлађег узраста успостављају навике у исхрани, спавању и физичкој активности, а родитељи су узор детету у свим важним стварима. Од породице пре свега зависи исхрана, где је пођеднако битан састав и количина хране. Исхрана детета је од важности за нормалан раст, развој физичких и менталних потенцијала и заштиту од акутних и хроничних болести. Дете није мали човек и потребе детета за храном су многоструко веће у односу на одрасле. Одојче у првих шест месеци своју тежину на рођењу удвостручује, а до краја прве године чак утростручује. Интензиван раст и развој почиње интраутерино и наставља се током првог тромесечја, тако да одојче свакодневно добија на телесној тежини око 25 г, што чини око 750 г месечно. Око треће године раст се успорава, а нови пик раста је у пубертету.
Прва храна са којом се дете среће је мајчино млеко и препоруке Светске здравствене организације су да искључива природна исхрана буде првих 4 до 6 месеци, а уз другу храну и до краја прве године. Мајчино млеко је најбоља и најпотпунија храна у првих 6 месеци живота. Поред течности, одојче преко мајчиног млека добија све хранљиве и заштитне материје. Тиме се постиже превенција различитих инфекција, као што су уринарне инфекције или понављане упале ува, превенција гојазности, опстипације и алергија. Такође је мајчино млеко прилагођено непотпуној зрелости дигестивног система услед смањене активности желудачног сока и физиолошке смањене функције панкреаса.
У случају да дојење није могуће или је контраиндиковано, прелази се на тзв. вештачку исхрану у виду адаптираног крављег млека. Адаптацијом се кравље млеко максимално приближава мајчином, па се тако смањује количина беланчевина, посебно казеина и електролита, додају витамини, електролити, микроелементи и аминокиселине. Увођење немлечне хране се препоручује са навршених 6 месеци. До краја прве године дете добија укупно пет оброка, три млечна, поврће са месом и воће. После прве године дете може да конзумира храну за одрасле, а јеловник треба да буде разноврстан, распоређен у три главна оброка и две ужине.
Од 2011. се користе смернице под називом Тањир правилне исхране. Смернице кажу да половину дневног уноса хране треба да чини воће и поврће, четвртину житарице, посебно са целим зрном и последњу четвртину протеини у виду меса, рибе, јаја. Од масти се препоручује маслиново, бундевино, сунцокретово уље. Од напитака користити воду и незаслађене чајеве, а млеко и млечне производе ограничити. Додатне препоруке Америчког педијатријског друштва су да исхрана буде разноврсна, да се стално пласира нова храна, да деца учествују у куповини и припремању хране. Деца треба што чешће да обедују код куће у циљу породичног окупљања, да се смањи посета ресторанима, посебно брзе хране. Дете не треба да проводи пред екранима телевизора или компјутера више од 2 сата дневно, а екрани не треба да се налазе у просторијама где деца спавају.
Физичка активност
Најважнија корист од ње је управо превенција гојазности код деце, а јача се локомоторни, кардиоваскуларни, респираторни и имунолошки систем и побољшава расположење. Важно је да деца учествују на часовима физичког васпитања и у спортским активностима у школи, да иду редовно на тренинге изабраног спорта и да се свакодневно рекреативно баве спортом у виду вожње бицикла, ролера, трчања, најмање пола сата дневно.
Важан део у превенцији гојазности код деце је и спавање, које утиче на неуропептиде који регулишу апетит, као што су лептин и грелин. Поред тога је важан циркадијални ритам спавања и будности у току дана у циљу регулације метаболизма, зато што недовољно спавање доводи до замора детета током дана, па се посредно смањује физичка активност. Због тога су препоруке да до краја прве године дужина спавања буде до 15 сати, нешто мање у предшколском узрасту и тек од 10. године се приближава препорученом времену као и за одрасле, које износи 8.5 до 9.5 сати.
Са друге стране, друштво треба да направи програме превенције гојазности код деце тако што ће се променити исхрана у школама (увести више свежег воћа и поврћа, посебно махунарки, као и житарица са целим зрном). Потребно је израдити и пројекте који ће укључивати формирање Саветовалишта за младе, предавања и радионице, едукацију здравствених радника и израду водича добре клиничке праксе о здравој исхрани и физичкој активности код деце.
Бебин избор, бр.42, Лето 2015, стр. 14-15.