Dužnost svakog roditelja jeste da vaspita svoje dete i da ga nauči kako da razlikuje dobro i loše, dozvoljeno i nedozvoljeno. Da bi to što uspešnije uradio, roditelj mora pre toga da izgradi poštovanje prema autoritetu kod deteta, i da isti zasluži.
I otac i majka u dečijim očima moraju imati autoritet. Majka ne bi trebalo da se poziva isključivo na autoritet oca, jer time ugrožava svoj autoritet kod deteta. Situacija kada majka često govori: „Reći ću tati šta si radio danas i on će te kazniti“, i slično, ukazuje da majka nema autoritet kod svog deteta. Uloga oca ne sme se prenaglasiti u odnosu na ulogu majke, i obrnuto, jer oni oboje imaju svoje uloge i dužnosti u procesu vaspitanja.
Ipak, nije ni to tako lako. Zato roditelji često ne uspevaju u pokušajuma da izgrade autoritet ili to urade na pogrešan način, što dovodi do dugotrajnih posledica u daljem životu deteta.
Pretežni cilj roditelja koji se na ovaj način postavljaju jeste da ih deca slušaju. Takav stav je u samoj osnovi pogrešan. Cilj mora biti samo jedan, a to je pravilno vaspitavanje, usmeravanje dece. Porodica treba da izgradi vaspitanu ličnost, a vaspitana i poslušna ličnost nije uvek jedno te isto. Ona deca koja su ispravno vaspitana umeće razumno da prilagode svoje ponašanje, što nije slučaj kod one dece koja su isključivo učena da budu poslušna i koja shodno tome teško razlikuju dobro od zla.
U slučaju lažnog autoriteta, dokle god su deca poslušna roditelji prividno spokojno žive. Međutim, u praksi se gotovo uvek ispostavi da ni spokojstvo, ni poslušnost ne traju dugo. Ako roditelji u procesu vaspitanja svoje dece i postignu relativnu poslušnost, često su svi ostali ciljevi vaspitanja zanemareni, jer deca postaju slabi ljudi koji uvek traže neki viši autoritet koji će umesto njih donositi važne odluke.
Postoji više vrsta prividnog autoriteta. Mi ćemo ovde razmotriti neke od njih, a ujedno ćemo ukazati na svojstva i funkcije pravog autoriteta. Cilj ove analize jeste da, između ostalog, preispitamo svoje principe vaspitanja, i da ih menjamo ukoliko nisu ispravni.
Jedna od vrlo bizarnih vrsta autoriteta jeste ona koja podrazumeva ugnjetavanje deteta. Ovo veoma često rade očevi, koji su i sami bili lišeni osećanja ljubavi, pa to ispoljavaju kroz negativam emocionalni stav prema svojoj deci. Takav roditelj najčešće sadistički ponižava dete, vređa ga ružnim rečima, naziva ga pogrdnim imenima, izruguje mu se i obično poseže za fizičkim kažnjavanjem.
Na ovaj način deca se ne vaspitavaju, već se samo uče da se drže podalje od roditelja, koji za njih predstavljaju pretnju. Ugnjetavana dece neretko postaju moralni slabići, ili pak tirani, i oni u toku daljeg života na neki način pate zbog nedostatka ljubavi koji su doživeli u svom detinjstvu.
Na osnovu ovakvog ponašanja roditelja, kod dece se javlja mržnja prema autoritetima, budući da se u ovom slučaju radi o zloupotrebi funkcije vaspitača i roditelja.
Neki roditelji pak smatraju da se autoritet kod deteta gradi tako što se sa decom što manje komunicira. Oni smatraju da rastojanje koje naprave u odnosu sa detetom može učiniti da dete prihvati roditelja kao autoritet. Ima takvih roditelja koji smatraju da sa decom treba što manje komunicirati. Ukoliko se javi potreba za razgovorom onda treba nastupiti u ulozi starešine – da bi deca bila poslušna. Ova vrsta autoriteta češća je u porodicama „intelektualaca“. Tu otac redovno ima nekakav zaseban kabinet iz kojega se retko pojavljuje, dok sa decom komunicira isključivo preko majke. Ima i majki koje se tako ponašaju.
One imaju svoj život, svoje interese i ambicije, a o deci se uglavnom brine baka, a ponekad čak i kućna pomoćnica. Očigledno je da je ovakav odnos sa detetom pogrešan i da ovakva porodica nije razumno organizovana. Svakako, ni ovo nije pravi autoritet već samo ispoljena sebičnost, u kojoj roditelji ne žele da se brinu i da vide dečije potrebe, već samo svoje sebične interese.
Česti su primeri gde se autoritet sprovodi tako što dete smatra da je reč roditelja svetinja. Takvi roditelji su ubeđeni da dete treba da sluša sa strepnjom. U ovom slučaju roditelji previše očekuju od dece. Svoja naređenja oni izdaju hladnim tonom i očekuju bespogovornu poslušnost. Takvi roditelji se boje toga da deca ne uvide da su oni pogrešili. Na primer, u slučaju da je roditelj kaznio dete, a kasnije se ispostavi da dete nije krivo, ili nije krivo u toj meri, on svejedno neće povući svoju kaznu: Kada je on nešto jednom rekao tako mora biti. Roditelji ne žele da deca uvide da i oni mogu da pogreše. Međutim, istina je da mi često grešimo, a to se ne može sakriti. Tako ovakvim stavom roditelji samo povređuju decu i gube autoritet i poštovanje kod njih.
Često roditelji očekuju od dece više nego što je dete u stanju da pruži. Neretko roditelji guše dečiji život beskrajnim pridikama i poukama. Umesto da kažu detetu nekoliko reči, možda čak i u šaljivom tonu ili ako treba strogim, roditelj mu naređuje da sedne naspram njega i da sluša njegovu beskrajnu pridiku. Ovakvi roditelji su uvereni da se u poukama sastoji glavna pedagoška mudrost. Ali oni zaboravljaju da deca nisu odrasli ljudi i da ona, mnogo više nego odrasli čovek, reaguju emocionalno. Zato roditeljske pridike prolaze bez efekta. Deca ne razmišljaju toliko o onome šta im se kaže, koliko o načinu na koji im se govori.
Istina je, ljubavi nikad dosta, ali…Ovo je najčešća i najštetnija vrsta lažnog autoriteta. Takvi roditelji se najčešće rukovode idejom da detetu treba osigurati bezbrižno i radosno detinjstvo i zato preteruju u ugađanju, maženju i uskraćivanju obaveza i zadataka. Posledica takvog ponašanja je stvaranje malog egocentrika koji vrlo brzo nauči da nameće svoju samovolju i diktira životne sadržaje.
Pošto im pružaju puno „ljubavi“ oni očekuju da im se uzvrati. Zato, ako ih dete u nečemu ne posluša, odmah pitaju: „Znači ne voliš me?“ Roditelji tada prate izraz dečijih očiju i traže nežnost i ljubav. Često u dečijem prisustvu govore poznanicima: „On mnogo voli tatu i mamu.“ Dete vrlo brzo nauči da manipuliše ovom „potrebom“ roditelja. Ona primećuju da ih mogu po volji varati, samo to treba činiti sa nežnim izrazom. Mogu ih čak i zaplašiti, samo se treba naduriti i pokazati da „ljubav“ počinje da prolazi. Takođe, dete vrlo rano počinje da shvata da se ljudima može udvarati. Zbog svega ovoga ovo je vrlo opasna vrsta lažnog autoriteta. Ovako odrastaju neiskreni i lažljivi egoisti, i vrlo često sami roditelji bivaju prve njihove žrtve. Ovakav pogrešan odnos sa roditeljima deca će kasnije, kad odrastu, pokuštavati da uspostave i sa drugim ljudima.
Roditelji pokušavaju da uspostave autoritet, ali nekada to rade po svaku cenu. Nije ima bitno kako to utiče na dete već kako to izgleda publici, ljudima kojima se treba pokazati. U ovom slučaju dečija poslušnost takođe se organizuje kroz dečiju „ljubav“, ali se ona ne izaziva poljupcima i milovanjem, već popustljivošću i neprincipijalnošću roditelja. Tata ili mama sve dozvoljavaju, nijedna žrtva im nije prevelika, nisu „trvdice“, oni su „izvrsni roditelji“.
U suštini, oni se boje svakog sukoba, više vole „porodični mir“ i spremni su bilo šta da žrtvuju samo da „sve bude u redu“. U ovakvoj porodici deca uskoro počinju da komanduju svojim roditeljima, a roditeljsko neprotivljenje daje najširi zamah dečijim hirovima i prohtevima. Ponekad roditelji pokušavaju da pruže izvestan otpor, ali obično kad već bude kasno, kad se u porodici već formirala pogrešna praksa. Ovakva deca se uče da ne poštuju nikakav autoritet i da sve u životu rade po svome. Tako postaju sebični i nesrećni ljudi.
Često se roditelji dogovore da će se prema deci postaviti kao prema „prijateljima“. Uopšte uzev to je dobro, ali ipak roditelji treba da ostanu najstariji članovi porodičnog kolektiva, a deca vaspitanici. Ako prijateljstvo pređe ove granice, vaspitanje prestaje ili se započinje suprotan proces: deca počinju da „prevaspitavaju“ roditelje. U ovakvim porodicama deca svoje roditelje nazivaju „ćale“ i „keva“ i ismevaju ih, a o redu i poslušnosti ne može biti ni govora. Ovde nema ni prijateljstva, jer prijateljstvo je nemoguće bez uzajamnog poštovanja.
Često se roditelji toliko užive u ulogu prijatelja svoje dece, da u vreme kada deca postanu adolescenti i kada imaju svoj svet i svoje poglede, roditelji smatraju da treba da se ponašaju i oblače kao i njihova deca. Ovakvim svojim stavom i ponašanjem oni samo postaju predmet za ismevanje i deca ih se stide.
Svojoj deci roditelji treba da budu prijatelji na koje će uvek moći da se oslone i da traže savet ili razumevanje, ali uvek treba da budu jasno definisane uloge.
Podmićivanje je veoma čest pokušaj uspostavljanja autoriteta. Ovo je najnemoralnija vrsta autoriteta, kada se poslušnost kupuje darovima i obećanjima. Razume se, u porodici je potreban neki podsticaj, nekakva vrsta nagrađivanja, ali ni u kom slučaju se ne treba kupovati poslušnost dece i dobar odnos prema roditeljima. Deca se mogu nagrađivati za dobro učenje, za izvršenje nekog zaista za njih teškog rada. Ali ni u kom slučaju deca se ne smeju podsticati obećanjima i poklonima da izvršavaju svoje obaveze. Deca se vrlo brzo nauče da ucenjuju svoje roditelje, a njihove želje vremenom postaju sve veće.
Kako biste izbegli ove zamke roditeljstva i vaspitali svoje dete tako da poštuje autoritete, morate biti dosledni i uporni u sprovođenju pravila. Na taj način učinićete da vaše dete izraste u osobu koja ima samopouzdanje i postovanje prema ljudima u svojoj okolini.
Izvor: onaportal.com