Do malopre se ćutke igrala plastelinom i lutkom, posvetila se tome u potpunosti, zadovoljna i Kada je interesovanje za tu igru nestalo, pridružila nam se sa željom da joj baka nacrta istu takvu lutku, kako bi ona mogla da je oboji. Pošto joj je baka rado to učinila, ona je tiho počela da boji lutkinu haljinu, cipele, ruke… Iznenada, glasno se pobunila: „Ne znam ovo da obojim!“ „Samo polako“, bodrila ju je baka. Nakon još nekoliko trenutaka, počela je nekontrolisano da žvrlja preko crteža i celog papira, zaplakavši se i vičući: „Ne znam! Ne znam ovo!“ Bile smo u čudu. Baka je pokušala da je smiri, ali svaka reč je razbuktavala vatru. Devojčica je razbacala bojice i zgužvala papir, mršteći se na baku s rečima da više nikada ne sme da joj crta, otrčala u sobu, neartikulisano vičući kroz plač, nekoliko puta zalupila vratima i zatvorila se u mraku. Bile smo zatečene, baka čak i ljuta, možda uvređena, bilo joj je neverovatno i nejasno zašto se njena trogodišnja unuka tako ponaša, ali nismo je više dirale, u iščekivanju događaja koji slede. Nakon desetak minuta, ona se vratila u sobu, s osmehom na licu i predlozima za neke nove igre, kao bakina najljupkija i najpristojnija unuka…
To nije ni prvi ni poslednji takav događaj u njenom životu, i u životima dece širom sveta. Ljudi se na sve strane tome čude i internetom odzvanjaju kritike i osude današnjeg roditelja, ali i njegovi apeli za pomoć. Zabrinuta i rastužena, zapitana zbog sličnih ispada svoje dece uzrasta do četiri godine, u potrazi za odgovorima zašto je to tako, u moru ponuđenih objašnjenja, pronašla sam jedno, koje mi je odmah ponudilo i neka jednostavna rešenja.
OBJAŠNJENJE:
Opštepoznata je činjenica da su nivo stresa i nezdrave anksioznosti kod dece značajno povećani u najmanje poslednje dve decenije. Kako tvrdi autorka Magie Dent, zagovornica tihog i smirenog roditeljstva, koje treba da „spase decu od haotičnog sveta“ (kako glasi i naslov jedne od njenih knjiga), osim napuštanja, zapostavljanja i zlostavljanja, najveće pretnje u razvoju bebinog mozga jesu i stalna užurbanost u njenom okruženju, preterana stimulisanost tehnologijom ispunjen svet potrošača u kojem živimo. One direktno negativno utiču na formiranje kognitivnih mapa, na stvaranje percepcije, verovanja i shvatanja koja oblikuju kako će deca tumačiti svet, i emotivnih okidača koji prate iskustva deteta, tj. na razvijanje modela samoregulacije. Deca postaju preosetljiva na svet koji ih okružuje – povećani nivoi hormona stresa i adrenalina čine da se deca osećaju ugroženima, nesigurnima, da im je neprijatno, da su uplašeni, zabrinuti, pa se u skladu s tim i ponašaju, lako se daju uznemiriti, nasrtljiva su i nametljiva, ili agresivna i začas planu. Autorka tvrdi da to nisu znakovi loše dece ili lošeg roditeljstva, nego znak nemogućnosti da dete izađe na kraj sa svojim utiscima i osećanjima, ali da tome najčešće doprinose i neke navike i ponašanja porodice:-nedovoljno spavanja
– loša ishrana
– dete provodi suviše vremena ispred televizora, kompjutera i ostalih ekrana, te je previše stimulisano time
anksiozni i veoma nervozni roditelji
– uvođenje u sistem formalnog učenja u veoma ranom uzrastu i previše je informacija koje treba usvojiti
nerealna i neadekvatna očekivanja od dece
– detinjstvo ispunjeno sa previše obaveza
– nedovoljno kretanja
– malo vremena koje se provodi u prirodi
– haotično okruženje kod kuće, kojem nedostaje strukturiranost i rutina
– nedostatak adekvatne emocionalne i fizičke brige o detetu
– previše informacija o roditeljstvu, koje kod roditelja izazivaju zbunjenost i nesigurnost
– stres koji nastaje usled ekonomske situacije u kojoj se porodica nalazi.
REŠENJA:
Postoje posebni načini kako reagovati na decu da bi im se pomoglo da uspostave puteve u mozgu koji im omogućavaju da upravljaju emocijama, da racionalno razmišljaju pod pritiskom i da se smire. Na prvom mestu je svakako “usporavanje” života nas odraslih dok su deca mala, dok je sistem kojim će ona regulisati stres tokom celog svog života još u izgradnji. I jednostavno – moramo stvoriti moždane hemikalije koje će učiniti da se osećamo dobro, nauštrb onih koje izazivaju osećaj stresa. Evo nekih predloga šta mogu da uradim da bih to postigla u stresnoj situaciji, ili uopšte:
Odvojiću vreme za uživanje u “sporom danu”, npr. za vikend, kada ćemo svi ostati u pidžami, nećemo uključiti računar, niti televizor, niti i-phone, razvlačićemo se oko doručka, nećemo sklanjati igračke, neću spremati kuću, dopustiću sebi i detetu da imamo neobaveznu dremku ili samo opuštanje na kauču.
Duboko ćemo disati
Obezbediću sebi miran kutak u kući, npr. stolicu sa pogledom kroz prozor, ili ispred akvarijuma, jer je i meni potrebno vreme da stvorim potrebu za tim da se smirim.
Koristiću svoj miran glas – njime ću deci reći da mogu da potraže malo mirnog vremena u svojoj sobi, gde mogu da smire svoja intenzivna osećanja i vrate se kada budu smirenija. Daću im vremena za to, neću ih požurivati…
Provodićemo vreme što češće napolju, jer priroda ima moć da sve popravi i ta njena osobina funkcioniše kod svih. Obezbediću detetu kvalitetnu igru, najbolja je ona u prirodi, sa što manje igračaka,sa što više kamenja, blata i granja.
Mirno ćemo milovati svog kucu, jer ta aktivnost nežno smiruje nerv vagus u mozgu.
Nabaviću mrežu ili stolicu za ljuljanje, jer su klackanje i nežno ljuljanje takođe prirodne aktivnosti koje smiruju.
Pokušaću da pronađem koji je to dodir u kojem moje dete uživa – masaža glave, masaža stopala, golicanje leđa, zagrljaj, kruženje lagano prstom po dlanu deteta – i često ću ga primenjivati. Setiću se moći toplog zagrljaja, posebno ako je bez reči.
Porodične navike će se promeniti sa smanjenjem stresa – pomaganje svojoj deci da razviju korisne navike je zaista važno. Pošto smo mi njihov model, možda možemo početi već danas da dišemo dublje, da hodamo sporije, da se grlimo toplije…
Izvor: dnevnikdvemame.wordpress.com