На питање из наслова одговара наша сарадница Тамара Костић, психолог и аутор странице Учење за тебе.
„Да ли да га сад пустим да плаче насред тржног центра?“
„Да ли сад да попустим пред њеним протестом јер неће да кренемо из парка?“
„Шта да радим кад се љути јер укидам игрице на телефону?“
Прочитајте и: Екранизам је сличан аутизму – дете развија унутрашње светове
Ако постављате себи оваква питања, све је у реду. Ви сте добри родитељи. Ово су веома изазовне ситуације, па је и само преиспитивање битан показатељ да размишљате о перспективи детета, а не само о тренутном одржавању послушности. Са друге стране, немогуће је недвосмислено одговорити на ова питања. Некад доносите одлуке брзо и у тренутку, и то је такође у реду. Понекад за децу учините баш оно што им је потребно и баш оно због чега ће вам бити захвална када одрасту. Понекад погрешите.
Али ко не погреши?
За почетак, важно је да разумете да ако избегавате викање, претње, ћушке и оштре коментаре НЕЋЕТЕ ИЗГУБИТИ АУТОРИТЕТ.
Замислите да треба да искомуницирате са дететом нешто што знате да оно неће добро прихватити. На пример, треба да носи јакну коју не воли, да крене кући са рођендана или да остави телефон док руча. Наизглед врло баналне, али у реалности често мучне ситуације.
Сад замислите да исто то треба да искомуницирате са одраслом особом, себи равном.
Да ли ћете употребити коментар који унижава ту особу да би послушала?
Да ли ћете претити батинама?
Да ли ћете викати и псовати?
Да ли ћете бити цинични?
Да ли ћете рећи да је не волите више?
Ово су само неке од илустрација грешака које вам могу помоћи да сагледате своје стратегије у васпитавању детета. Врло лако ћете наставити низ. Што га више настављате, бићете бољи у јасном препознавању својих реакција, својих слабости и снага.
Одрасли често претпостављају да дете неће разумети то што имају да му кажу, па онда од тога у старту одустану, или избегавају да дају бројна објашњења и одговоре. Мисле да је дете превише мало и да не вреди објашњавати. Некад једноставно нема времена за образложења, а то је у реду када ситуација то захтева. Ипак, постоје и оне околности када је објашњење неопходно.
Мало дете, чак и када не разуме вокабулар, често врло добро разуме родитељски тон и емоцију из које тон долази. Зато је кључно причати са дететом као да све разуме. На тај начин дете добија на важности, осећа се сигурно и уважено. И тај поступак НЕ УРУШАВА РОДИТЕЉСКУ УЛОГУ. Напротив, ако испричате како посматрате дату ситуацију и објасните шта се дешава и зашто је потребно да дете уради нешто, разрешавате бар за тренутак конфузију коју дете у себи ствара ако чује само викање и претњу.
Уколико одаберете супротно, да одсечно запретите батинама или кажете нешто попут: „Ниси ми лепа кад се љутиш“ или „Идеш у казну чим стигнемо кући“, шаљете поруку детету да ће бити напуштено и невољено. То сигурно у том тренутку не желите, али деца на тај начин дешифрују такве поруке.
Тачно је да ове ситуације захтевају челично стрпљење и истрајност и баш то одржава ИНТЕГРИТЕТ РОДИТЕЉА. Колико год да вас бес или фрустрација савлада када дете не слуша (свима нам је познато да то може да избаци из такта готово до тачке пуцања), удахните. Немојте журити са реакцијом. Дајте себи пар секунди пре него што било шта кажете. А онда истрајте у свом захтеву ка детету, али без претњи. Дечији је посао испитивање граница, а ваш посао је да их одржите. И то је тешко. Али и поврх тога, знајте да радите нешто добро за будућност свог детета.