Na pitanje iz naslova odgovara naša saradnica Tamara Kostić, psiholog i autor stranice Učenje za tebe.
„Da li da ga sad pustim da plače nasred tržnog centra?“
„Da li sad da popustim pred njenim protestom jer neće da krenemo iz parka?“
„Šta da radim kad se ljuti jer ukidam igrice na telefonu?“
Pročitajte i: Ekranizam je sličan autizmu – dete razvija unutrašnje svetove
Ako postavljate sebi ovakva pitanja, sve je u redu. Vi ste dobri roditelji. Ovo su veoma izazovne situacije, pa je i samo preispitivanje bitan pokazatelj da razmišljate o perspektivi deteta, a ne samo o trenutnom održavanju poslušnosti. Sa druge strane, nemoguće je nedvosmisleno odgovoriti na ova pitanja. Nekad donosite odluke brzo i u trenutku, i to je takođe u redu. Ponekad za decu učinite baš ono što im je potrebno i baš ono zbog čega će vam biti zahvalna kada odrastu. Ponekad pogrešite.
Ali ko ne pogreši?
Za početak, važno je da razumete da ako izbegavate vikanje, pretnje, ćuške i oštre komentare NEĆETE IZGUBITI AUTORITET.
Zamislite da treba da iskomunicirate sa detetom nešto što znate da ono neće dobro prihvatiti. Na primer, treba da nosi jaknu koju ne voli, da krene kući sa rođendana ili da ostavi telefon dok ruča. Naizgled vrlo banalne, ali u realnosti često mučne situacije.
Sad zamislite da isto to treba da iskomunicirate sa odraslom osobom, sebi ravnom.
Da li ćete upotrebiti komentar koji unižava tu osobu da bi poslušala?
Da li ćete pretiti batinama?
Da li ćete vikati i psovati?
Da li ćete biti cinični?
Da li ćete reći da je ne volite više?
Ovo su samo neke od ilustracija grešaka koje vam mogu pomoći da sagledate svoje strategije u vaspitavanju deteta. Vrlo lako ćete nastaviti niz. Što ga više nastavljate, bićete bolji u jasnom prepoznavanju svojih reakcija, svojih slabosti i snaga.
Odrasli često pretpostavljaju da dete neće razumeti to što imaju da mu kažu, pa onda od toga u startu odustanu, ili izbegavaju da daju brojna objašnjenja i odgovore. Misle da je dete previše malo i da ne vredi objašnjavati. Nekad jednostavno nema vremena za obrazloženja, a to je u redu kada situacija to zahteva. Ipak, postoje i one okolnosti kada je objašnjenje neophodno.
Malo dete, čak i kada ne razume vokabular, često vrlo dobro razume roditeljski ton i emociju iz koje ton dolazi. Zato je ključno pričati sa detetom kao da sve razume. Na taj način dete dobija na važnosti, oseća se sigurno i uvaženo. I taj postupak NE URUŠAVA RODITELJSKU ULOGU. Naprotiv, ako ispričate kako posmatrate datu situaciju i objasnite šta se dešava i zašto je potrebno da dete uradi nešto, razrešavate bar za trenutak konfuziju koju dete u sebi stvara ako čuje samo vikanje i pretnju.
Ukoliko odaberete suprotno, da odsečno zapretite batinama ili kažete nešto poput: „Nisi mi lepa kad se ljutiš“ ili „Ideš u kaznu čim stignemo kući“, šaljete poruku detetu da će biti napušteno i nevoljeno. To sigurno u tom trenutku ne želite, ali deca na taj način dešifruju takve poruke.
Tačno je da ove situacije zahtevaju čelično strpljenje i istrajnost i baš to održava INTEGRITET RODITELJA. Koliko god da vas bes ili frustracija savlada kada dete ne sluša (svima nam je poznato da to može da izbaci iz takta gotovo do tačke pucanja), udahnite. Nemojte žuriti sa reakcijom. Dajte sebi par sekundi pre nego što bilo šta kažete. A onda istrajte u svom zahtevu ka detetu, ali bez pretnji. Dečiji je posao ispitivanje granica, a vaš posao je da ih održite. I to je teško. Ali i povrh toga, znajte da radite nešto dobro za budućnost svog deteta.